U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Blagomir Živković, advokat iz ..., protiv tuženog Preduzeća BB, čiji je punomoćnik Nemanja Borisavljević, advokat iz ..., radi naknade štete, vrednost predmeta spora 480.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1222/2018 od 20.04.2018. godine, u sednici održanoj 20.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1222/2018 od 20.04.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1 450/15 od 19.12.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 450/15 od 05.02.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljene povrede na radu dana 20.06.2011. godine isplati i to: za pretrpljene fizičke bolove iznos od 80.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 72.000,00 dinara, što ukupno iznosi 152.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od 19.12.2017. godine kao dana presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, višak tužbenog zahteva tužioca da se obaveže tuženi da mu isplati na ime naknade štete za pretrpljene fizičke bolove od dosuđenog iznosa od 80.000,00 dinara do traženog iznosa od 200.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog naruženosti traženi iznos od 80.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha od dosuđenog iznosa od 72.000,00 dinara do traženog iznosa od 200.000,00 dinara, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 114.180,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1222/2018 od 20.04.2018. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 450/15 od 19.12.2017. godine, tako što je odbijen zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljene povrede na radu od 20.06.2011. godine isplati: za pretrpljene fizičke bolove iznos od 80.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 72.000,00 dinara, što ukupno iznosi 152.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od 19.12.2017. godine kao dana presuđenja do konačne isplate, kao neosnovan i u stavu trećem izreke, tako što se obavezuje tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 68.660,00 dinara i odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 114.180,00 dinara kao neosnovan. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 29.320,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitnih povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede postupka se u reviziji i ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog. Dana 20.06.2011. godine pretrpeo je povredu na radu. Silazio je niz stepenište ujutru gde radi, a radi se o spoljnom stepeništu, kada se okliznuo i tom prilikom zadobio povredu kuka. U izveštaju o povredi na radu konstatovano je da je izvor povrede stepenište, da je uzrok povrede nepažnja radnika, a da je do povrede došlo kada je zaposleni – ovde tužilac silazio niz spoljno stepenište sa sprata dežurane, pri čemu se okliznuo i pao i tom prilikom zadobio povredu kuka. Tužilac je imao potrebu da ode u toalet koji se nalazio na prvom spratu zakupljene zgrade od strane tuženog. Krenuo je nezaštićenim spoljnim stepeništem do prvog sprata i prilikom silaska sa prvog sprata istim stepeništem došlo je do povrede. Stepenište je napolju od betona koje je delimično oštećeno zbog prisustva soli i vlage jer je nepokriveno, pri čemu su gazišta normalne širine, ali su strma, a oko gazišta se nalaze gelenderi napravljeni od metalnih šipki sa daskama koje su zbog vremenskog uticaja i starosti istrulile. Prilikom silaska tužilac se levom rukom držao za gelender ali je u jednom momentu prilikom gaženja uvrnuo nogu, izgubio je ravnotežu i udario desnim kukom u metalni stub gelendera. Na sebi je imao potrebnu zaštitnu opremu, a samo gazište je bilo klizavo zbog vlage. Na osnovu veštačenja je utvrđeno da kod tužioca nije došlo do trajnog umanjenja životne aktivnosti kao posledice povrede nagnječenja desnog kuka. Tužilac je operisao kuk, ugrađena je bescementna endoproteza. Ima određena ograničenja u pogledu obaveze da izbegava podizanje i nošenje opterećenja preko 10 kilograma, zabranu čučnja, penjanje uz stepenice i rad na visini što se ne može smatrati posledicom pretrpljene povrede na osnovu kojih bi se utvrdilo trajno i definitivno umanjenje životne aktivnosti. Tužilac je trpeo bolove i strah bliže opisane u prvostepenoj presudi. Prilikom povređivanja tužilac je imao 62 godine. Shodno dužini i jačini pretrpljenih fizičkih bolova i straha prvostepeni sud je dosudio odgovarajući iznos naknade štete.

Odlučujući o žalbi apelacioni sud je našao da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan iz razloga što se kritični događaj dogodio dana 20.06.2011. godine kada je tužilac zadobio povrede na radu. Tužbu u ovoj pravnoj stvari podneo je dana 09.02.2015. godine. Prema članu 376. stav 1. ZOO propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine, od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Kako je tužba podneta po isteku roka propisanog naznačenom odredbom i obzirom da je tuženi istakao prigovor zastarelosti potraživanja, to je apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, zaključak i odluka drugostepenog suda zasniva se na pravilnoj primeni materijalnog prava. Tužilac je u opisanom događaju zadobio povrede dana 20.06.2011. godine. Tužbu je podneo 09.01.2015. godine znači nakon isteka roka od tri godine kada je doznao za štetu. Proizilazi da je tužba podneta nakon isteka roka propisanog članom 376. stav 1. ZOO. Tuženi je istakao prigovor zastarelosti potraživanja tužioca po ovom pravnom osnovu, a u toku postupka iako je utvrđeno da je tužilac izvršio operaciju veštačenjem je utvrđeno da iako mu je ugrađena bescementna endoproteza, te da tužilac ima određena ograničenja u vidu okolnosti da mora da izbegava podizanje i nošenje opterećenja preko 10 kilograma, zabranu čučnja, penjanje uz stepenice i rad na visini da se isti ne mogu smatrati posledicama pretrpljene povrede a rok zastarelosti za naknadu štete tužioca ne može vezivati za neki drugi naknadni period, kao dana povređivanja, pa ni za period kada je isti izvršio operaciju kuka. Činjenica da je od strane DDOR VV tužiocu isplaćena naknada u visini od 70.000,00 dinara, kao posledica nesrećnog slučaja u vezi štetnog događaja koja isplata je izvršena 21.09.2012. godine, ne utiče na pravilnost donete odluke jer se u tom slučaju radi o isplati koja je izvršena po osnovu zaključenog ugovora o osiguranju od posledica nesrećnog slučaja.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode iz revizije, ali nalazi da isti nisu od posebnog značaja za donošenje drugačije odluke.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić