U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Biljane Dragojević, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz …, čiji su punomoćnici Marijana Tešanović i Stevan Anđelić, advokati iz …, protiv tuženog Grada Novog Sada, koga zastupa Pravobranilaštvo Grada Novog Sada, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 948/18 od 31.05.2018. godine, u sednici održanoj 18.04.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 948/18 od 31.05.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 7554/2017 od 12.12.2017. godine, stavom prvim izreke, zahtev tužioca delimično je usvojen. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade vrednosti oduzetog i ekproprisanog zemljišta upisanog u list nepokretnosti … KO … … i to parcele broj …/… u površini od 145 m2 i parcele broj …/… u površini od 150 m2 isplati 1.406.324,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 183.663,24 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom četvrtim izreke, deo zahteva koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos troškova postupka, počev od dana presuđenja pa do dana izvršnosti presude je odbijen.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 948/18 od 31.05.2018. godine, žalba je usvojena i prvostepena presuda u pobijenom usvajajućem delu odluke o zahtevu i troškovima postupka preinačena, tako što je odbijen zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade vrednosti oduzetog i eksproprisanog zemljišta upisanog u list nepokretnosti broj … KO … …, parcele broj …/… površine 145 m2 i broj …/… površine 150 m2 isplati 1.406.324,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate i obavezan tužilac da tuženom na ime troškova prvostepenog postupka plati 72.000,00 dinara, a na ime troškova žalbenog postupka 22.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede postupka se u reviziji konkretno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 2005-2006. godine, radi izgradnje, kupio idealne delove parcela u …, …, …, nakon čega je po njegovom zahtevu izvršena preparcelacija po detaljnom planu regulacije koju je doneo tuženi. Tim planom su dve od tako novoformiranih parcela, predmetne parcele broj …/… i …/…, predviđene za ulicu. Tužilac je u toku 2007. godine na tim parcelama zatekao radnike JKP „PUT“ kako asfaltiraju put po zahtevu mesne zajednice …, nakon čega se nekoliko puta obraćao mesnoj zajednici i JP Zavodu za izgradnju grada Novog Sada, ali nikakav dogovor u vezi imovinskih odnosa i isplate naknade nije postignut. U vreme kada je tužilac kupio parcele, a pre asfaltiranja, na njima je već postojao put od zemlje, tucanika i šuta. Tužiočev pravni prethodnik je dozvolio prolaz tim putem licima koja su imala kuće okolo, a tužilac nikom nije branio da prolazi tuda. Tužilac je u javnoj evidenciji nepokretnosti upisan kao vlasnik predmetnih parcela, ali na njima nema faktičku vlast, jer one u prirodu predstavljaju javnu površinu, ulicu … i privedene su nameni. Ova ulica opremljena je strujnom mrežom, nelegalnom vodovodnom mrežom uvedenom od strane građana, kao i gasnom i telefonskom mrežom. Povodom ovih parcela nije vođen postupak eksproprijacije, ne postoji akt o oduzimanju zemljišta, a tužiocu nikada za njih nije isplaćena naknada. Vrednost parcele br. … iznosi 691.244,00 dinara, a parcele br. …/… iznosi 715.080,00 dinara, odnosno 4.767,20 dinara po metru kvadratnom.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, pozivom na odredbe člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 58. Ustava RS obavezao tuženog da tužiocu plati 1.406.324,00 dinara na ime naknade za zemljište koje mu je oduzeto, bez prethodno sprovedenog postupka eksproprijacije.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan zahtev tužioca, nalazeći da je u vreme kupovine parcela od strane tužioca na njima postojao zemljani put koji je korišćen od strane neodređenog broja lica, da je tužilac nakon kupovine stupio u posed samo onog dela kupljenog zemljišta koje nije korišćeno kao ulica – put, a ne i predmetnih parcela, koje su uz saglasnost njegovog pravnog prethodnika korišćene kao ulica, i da se stoga ne može prihvatiti kao pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužiocu, nezavisno od postojanja zemljanog puta, oduzet posed spornih parcela 2007. godine od strane tuženog, kada je izvršeno asfaltiranje tog puta, jer su te parcele faktički oduzete od pravnog prethodnika tužioca i privedene nameni uz njegovu saglasnost, a ne od tužioca.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je odbio, kao neosnovan, zahtev tužioca.

Tužilac zasniva svoj zahtev na činjenici da je na njegovim parcelama formirana ulica i da je na taj način izvršena faktička eksproprijacija, zbog čga je tuženi dužan da mu plati naknadu za faktički zauzete parcele.

Članom 1. stav 1. Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, te da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Stavom 2. istog člana, propisano je da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima i da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Prema članu 58. Stav 2. Ustava Republike Srbije, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Faktička eksproprijacija postoji kada se na zemljištu grade putevi, infrastrukturni i drugi objekti od javnog i opšteg interesa, iako ne postoji odluka – rešenje o oduzimanju zemljišta. Ona kao faktički akt javne vlasti predpostavlja preduzimanje određenih radnji kojima se menja karakter faktički zauzetog zemljišta, čime se vlasnik ili korisnik zemljišta lišavaju svog prava i krajnji korisnik snosi odgovornost prema njemu ukoliko je zemljište privedeno nameni, a da mu prethodno nije oduzeto, tako da u slučaju faktičke eksproprijacije vlasnik ili korisnik zauzetog zemljišta ima pravo na odgovarajuću naknadu u skladu sa odgovarajućim pravilima Protokola broj 1 uz Evtopsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Ustava Republike Srbije.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da u ovom slučaju tužiocu nije povređeno pravo svojine na predmetnim nepokretnostima, niti je dovedeno u pitanje njegovo mirno uživanje imovine, zbog čega se u ovom slučaju ne može primeniti izneto pravno stanovište. Ovo sa razloga, jer je u vreme kupovine nepokretnosti od strane tužioca na njima postojao zemljani put koji je korišćen od strane drugih lica, uz saglasnost pravnog prethodnika tužioca, a tužilac je nakon kupovine stupio u posed samo onog dela kupljene nepokretnosti koji nije korišćen kao ulica – put. Stoga, kako tužiocu nije oduzet posed spornih parcela 2007. godine od strane tuženog, kada je izvršeno asfaltiranje puta, to je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan zahtev tužioca, jer nisu ispunjeni uslovi za naknadu predmetnih nepokretnosti u smislu Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 58. Ustava Republike Srbije.

S toga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić