Protiv navedene pravnosnažne presude, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je Republički javni tužilac pod brojem Ktz 35/20 od 24.01.2020. godine zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i na osnovu člana 492. stav 1. tačka 3) ZKP donese presudu kojom će utvrditi da je pobijanom pravnosnažnom presudom povređen zakon, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, u korist okrivljenog AA.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti braniocu okrivljenog AA, advokatu Vojislavu Bajunoviću, shodno članu 488. stav 1 ZKP, pa je održao sednicu veća, o kojoj u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer nije našao da je njihovo prisustvo od značaja za donošenje odluke, pa je razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnom presudom protiv koje je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu Republičkog javnog tužioca našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca je osnovan.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se u podnetom zahtevu Republičkog javnog tužioca ukazuje na pogrešan stav Višeg suda u Šapcu da u konkretnom slučaju opisano delo nije krivično delo zbog čega je doneta oslobađajuća presuda, na koji način je učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, u korist okrivljenog AA.

Iz spisa predmeta proizilazi da je drugostepeni sud, usvajanjem žalbe branioca okrivljenog preinačio prvostepenu presudu i okrivljenog na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP oslobodio od optužbe za krivično delo krađa iz člana 203. stav 1. KZ, iz razloga što dispozitiv optužnog akta Osnovnog javnog tužioca u Šapcu Kto 981/18 od 09.11.2018. godine, „..ne sadrži sve elemente skrivljenosti u smislu odredbe člana 22. stav 1. KZ odnosno ne sadrži vinost...“. Pri tome, obrazlažući dalje svoju odluku, Viši sud u Šapcu daje potpuno nejasne i međusobno protivrečne razloge, čineći bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, navodeći prvo „..da radnje koje se okrivljenom stavljaju na teret, ne predstavljaju krivično delo jer ne sadrže jedan od opštih elemenata iz člana 14. KZ“, a zatim da opisane radnje okrivljenog, ne sadrže sve bitne elemente predmetnog krivičnog dela jer su „kod okrivljenog izostavljeni i svest i volja o izvršenju krivičnog dela“.

Ovakav pravni zaključak drugostepenog suda je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda neprihvatljiv, iz sledećih razloga:

Osnovni oblik krivičnog dela krađa iz člana 203. stav 1. KZ, čini onaj ko tuđu pokretnu stvar oduzme drugom u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist.

Iz zakonskog opisa bića krivičnog dela krađa iz člana 203. KZ proizilazi da se ovo krivično delo može izvršiti samo sa umišljajem, koji obuhvata svest učinioca da se iz pritežanja drugog lica oduzima tuđa pokretna stvar, uz koji umišljaj je potrebna i namera da se prisvajanjem oduzete stvari za sebe ili drugog pribavi protivpravna imovinska korist, pa kako ovo krivično delo spada u takozvana krivična dela sa subjektivnim bićem kod kojih je namera konstitutivni element krivičnog dela, dakle njegovo bitno obeležje, u činjenični opis ovog krivičnog dela nije neophodno uneti zakonski opis direktnog umišljaja. Namera kao element krivičnog dela pretpostavlja postojanje umišljaja za ostvarenje određenog cilja, odnosno podrazumeva da je to delo izvršeno sa direktnim umišljajem. Naime, namera je nužni subjektivni element krivičnog dela krađa iz člana 203. KZ i to namera da se, oduzimanjem tuđe pokretne stvari sebi ili drugom pribavi protivpravna imovinska koristi i ona ne može postojati bez direktnog umišljaja kao oblika krivice.

Dakle, kako u konkretnom slučaju u činjeničnom opisu krivičnog dela krađa iz člana 203. stav 1. KZ, koje je okrivljenom stavljeno na teret optužnim aktom javnog tužioca, nije bilo nužno formalno navesti zakonski tekst direktnog umišljaja, jer činjenični opis predmetnog krivičnog dela dat u optužnom aktu sadrži sve činjenice i okolnosti koje čine bitna zakonska obeležja krivičnog dela krađa iz člana 203. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni AA optužen. Umišljaj okrivljenog u konkretnom slučaju proizilazi iz objektivnih činjenica opisanih u optužnom aktu, pa činjenica da je u opisu krivičnog dela u dispozitivu optužnog akta formalno izostao zakonski opis direktnog umišljaja, nije od uticaja na postojanje predmetnog krivičnog dela. Ovo pogotovo ako se ima u vidu da iz opisa krivičnog dela iz dispozitiva optužnog akta, očigledno nije izostao opis subjektivnih elemenata krivičnog dela, budući da iz opisanog postupanja okrivljenog nedvosmisleno proizilazi da je okrivljeni bio svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje. U vezi sa tim, za napomenuti je da ne stoje navodi drugostepenog suda da su iz optužnog akta „izostavljeni i svest i volja o izvršenom krivičnom delu“ jer je u optužnom predlogu navedeno da je okrivljeni bio svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Takođe, za napomenuti je da je drugostepeni sud u konkretnom slučaju izjednačio vinost sa umišljajem, pozivajući se na odredbe članova 14. i 22. sada važećeg Krivičnog zakonika, potpuno zanemarujući da je pojam „vinost“ prestao da važi donošenjem Krivičnog zakonika koji je stupio na snagu 01.01.2006.godine („Službeni glasnik RS“ 85/2005, 88/2005 i 107/2005).

Sledstveno navedenom, drugostepeni sud je pogrešno našao da opisano delo nije krivično delo, pa je oslobađanjem okrivljenog od optužbe za krivično delo za koje je optužen, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u korist okrivljenog, a na šta se osnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je usvojio kao osnovan podneti zahtev Republičkog javnog tužioca, te je, kako je zahtev podnet na štetu okrivljenog, na osnovu člana 492. stav 1. tačka 3) i člana 493. ZKP utvrdio da je pobijanom pravnosnažnom presudom Višeg suda u Šapcu Kž1 190/19 od 26.09.2019. godine, učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, u korist okrivljenog AA, pri tome ne dirajući u pravnosnažnost navedene presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                         Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić