Protiv drugostepene presude u stavu drugom izreke tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11... 78/18) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od februara 2014. godine do februara 2017. godine bio u radnom odnosu kod tužene sa mestom rada u ..., a prebivalište mu je bilo u ... . Utvrđeno je da je tužilac redovno dolazio na posao, i da je tuženoj dostavio pisanu izjavu sa cenom mesečne pretplatne karte auto prevoznika. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke, za utuženi period tužena je tužiocu na ime troškova prevoza isplatila ukupno 499.362,31 dinar, a ukupni troškovi prevoza su iznosili 711.146,25 dinara, pa je tužiocu manje isplaćen iznos od 211.783,94 dinara. Prvostepenom presudom tužbeni zahtev tužioca usvojen je u celosti.

Po oceni drugostepenog suda, pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada zaposlenima pripada, u smislu člana 140. Zakona o državnim službenicima, ukoliko podnesu pismeni zahtev funkcioneru koji rukovodi državnim organom. Tužilac sudu nije dostavio dokaz da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru sa zahtevom za isplatu ovih troškova, niti je zbog eventualnog ćutanja administracije pokrenuo upravni spor, pa s obzirom da je propustio da koristi ova delotvorna pravna sredstva on u parnici ne može ostvariti prvo na naknadu štete. Ovo pravo bi mogao ostvariti, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, samo u slučaju da je isplatu naknade za dolazak i odlazak sa rada, utvrđene pojedinačnim konačnim i pravnosnažnim aktom, tužena neosnovano obustavila ili neredovno vršila njenu isplatu. Zato je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je u pobijanom delu drugostepene presude pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Članom 174 b stav 1. Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“ 92/11) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada. Članom 184. stav 1. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ 6/2016) propisano je da zaposleni u ministarstvu ostvaruju pravo na platu, uvećanu platu, naknadu plate, naknadu troškova i druga primanja u skladu sa tim zakonom. Članom 189. tog zakona propisano je da zaposleni u ministarstvu imaju pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini troškova samo na teritoriji opštine ili grada zaposlenja. Zaposleni nema pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u slučaju da ministarstvo na drugi način obezbedi mogućnost prevoza ili da je aktom organa ili jedinice lokalne samouprave, odnosno grada, omogućen zaposlenima dolazak i odlazak sa rada bez naknade. Prema čl. 1. i 2. Pravilnika o uslovima za ostvarivanje prava na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u Ministarstvu unutrašnjih poslova („Službeni glasnik RS“ 42/14, zaposlenima u ministarstvu isplaćuju se troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju, odnosno u visini cene pojedinačne prevozne karte na mesečnom nivou u javnom saobraćaju. Prema članu 7. tog Pravilnika, uslov za isplatu troškova za dolaza i odlazak sa rada je pisana izjava zaposlenog koja sadrži podatke za obračun stvarnog troška prevoza koja se prethodno blagovremeno dostavlja rukovodiocu organizacione jedinice nadležne za plaćanje po ovom osnovu, a navedena pisana izjava data je na obrascima koji čine sastavni deo Pravilnika.

Iz navedenih odredaba proizilazi da je tužena kao poslodavac, ukoliko ne obezbedi prevoz za dolazak i odlazak sa posla ili ne obezbedi odgovarajuće pretplatne karte u javnom prevozu, dužna da zaposlenom policijskom službeniku naknadi troškove nastale povodom dolaska i odlaska sa rada isplatom odgovarajućeg novčanog iznosa. U postupku je utvrđeno da je tužilac, čije je prebivalište u ..., redovno dolazio na posao u ..., i da je tuženoj dostavio pisanu izjavu sa cenom mesečne pretplatne karte, koja sadrži podatke za obračun stvarnih troškova prevoza. S obzirom da je tužena u spornom periodu tužiocu isplaćivala troškove prevoza u manjem iznosu od pripadajućeg u smislu citiranih propisa, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike između pripadajućeg i isplaćenog iznosa naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada u iznosu od 211.783,94 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom osnovan. Zato je drugostepena presuda u pobijanom delu preinačena tako što je odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tužiocu su dosuđeni revizijski troškovi, u smislu čl. 154., 163. i 165. ZPP, i to za sastav revizije 12.000 dinara, na ime takse na reviziju 25.200 dinara i na ime takse na revizijsku odluku 37.800 dinara u skladu sa tarifnim brojem 13. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i taksenoj tarifi Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić