Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa“ VV“ doo ... pravnim prethodnikom tuženog zasnovao radni odnos na određeno vreme po osnovu ugovora o radu zaključenog 01.06.2007. godine, obavljajući poslove magacinskog radnika u Službi ..., u periodu od 01.06.2007. godine do 30.06.2007. godine. Prema ugovoru o radu od 01.07.2007. godine, tužilac je obavljao poslove magacinskog radnika u Službi ..., u periodu od 01.07.2007. godine do 30.09.2007. godine. Prema aneksu ugovora o radu broj .../... od 16.10.2009. godine, zaključenog između tužioca i pravnog prethodnika tuženog, utvrđeno je da je tužilac obavljao poslove magacinskog radnika u Sektoru .... Prema potvrdi pravnog prethodnika tuženog od 1.11.2006. godine, utvrđeno je da je tužilac bio zaposlen kod pravnog prethodnika tuženog na određeno vreme i da je do 1.11.2006. godine, ostvario ukupan radni staž u trajanju od 8 godina, 6 meseci i 2 dana. Ugovorom o radu od 15.05.2012. godine, tužilac je kod tuženog „BB“ d.o.o. ... zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, na poslovima higijeničara u Sektoru ... . Dana 16.06.2013. godine, tužilac je sa tuženim zaključio Sporazum o prestanku radnog odnosa. Nakon toga, tužilac je 17.06.2013. godine, zasnovao radni odnos na neodređeno vreme u preduzeću „GG“ d.o.o. ..., na poslovima higijeničara.

Nižestepeni sudovi su na osnovu potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi Sporazum o prestanku radnog odnosa br. ... od 16.06.2013. godine i Ugovor o radu koji je tužilac zaključio sa preduzećem „GG“ d.o.o. ..., kao i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Takođe, pravilna je odluka nižestepenih sudova kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad u radni odnos na neodređeno vreme.

Odredbom člana 177. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“br. 24/2005…75/2014), u stavu 1. propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Stavom 2. navedenog člana zakona, predviđeno je da je pre potpisivanja sporazuma poslodavac dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Prema citiranoj odredbi zakona, osnov za prestanak radnog odnosa je sporazum koji zaključuju poslodavac i zaposleni. Smatra se da je sporazum zaključen kada poslodavac i zaposleni postignu saglasnost, kako o prestanku radnog odnosa, tako i u pogledu ostalih pitanja koja su od značaja za prestanak radnog odnosa (dan prekida rada, isplatu neisplaćenih zarada i drugih primanja po osnovu rada, prava u pogledu neiskorišćenog godišnjeg odmora i dr.). Da bi sporazumni prestanak radnog odnosa proizvodio radnopravno dejstvo on mora da bude rezultat slobodno izražene volje.

Neosnovana je tvrdnja revidenta da je sporazum o prestanku radnog odnosa nezakonit kao i da je poslodavac doveo tužioca u zabludu prilikom potpisivanja ovog sporazuma. Naime, tuženi je u okviru programa rešavanja viška zaposlenih svim zaposlenima (među kojima je i tužilac), ponudio dve mogućnosti i to: prestanak radnog odnosa na osnovu rešenja o tehnološkom višku uz otpremninu ili potpisivanje sporazumnog prestanka radnog odnosa i zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme kod drugog poslodavca. Tužilac se opredelio za sporazumni prestanak radnog odnosa i zaključenje ugovora o radu na neodređeno vreme kod novog poslodavca.

Dakle, tužilac je na osnovu slobodno izražene volje potpisao Sporazum o prestanku radnog odnosa od 16.06.2013. godine, te u skladu sa navedenim sporazumom, dana 17.06.2013. godine, zaključio Ugovor o radu na neodređeno vreme sa novim poslodavcem, preduzećem „GG“.

Prema tome, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je saglasno članu 177. Zakona o radu i članu 51. Kolektivnog ugovora, predmetni sporazum o prestanku radnog odnosa tužilac potpisao na osnovu slobodne izražene volje i nakon što se opredelio za ovakav način prestanka radnog odnosa, kao i da je bio svestan posledica sporazumnog prestanka radnog odnosa i narednog dana, takođe na osnovu slobodno izražene volje, potpisao ugovor o radu na neodređeno vreme sa novim poslodavcem.

Nadalje, imajući u vidu da ugovor o radu od 17.06.2017. godine, nije poništen, dakle da zaključeni ugovor proizvodi pravno dejstvo zasnovanog radnog odnosa kod novog poslodavca, pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio vraćanje na rad kod ranijeg poslodavca.

Takođe, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da preduzeće „BB“ d.o.o., nije pasivno legitimisano po tužbi za poništaj ugovora o radu, budući da je tužilac zaključio ugovor o radu sa GG“, kao pravnim sledbenikom tuženog, radi čega je tužbeni zahtev tužioca u odnosu na preduzeće „BB“, odbijen kao neosnovan.

Revizijom se neosnovano ukazuje da nižestepeni sudovi nisu odluke doneli ceneći dokaze u skladu sa članom 8. Zakona o parničnom postupku. O primeni navedene zakonske odredbe, odnosno oceni izvedenih dokaza, nižestepeni sudovi su dali jasne, razumljive i na zakonu zasnovane razloge.

U konkretnom slučaju nije učinjena bitna povreda odredbe čl. 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Kako se ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić