U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragoš Cukavac, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1580/18 od 08.05.2018. godine, u sednici održanoj 12.03.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1580/18 od 08.05.2018. godine.

 ODBIJA SE, kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova po reviziji.

 O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1580/18 od 08.05.2018. godine, potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P 2034/15 od 07.09.2017. godine, kojom je odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati: 4.474.033,98
dinara, sa zateznom kamatom od 27.04.2009. godine do isplate; 332.774,00 dinara sa zateznom kamatom od 27.08.2015. godine do isplate i 7.550 evra u dinarskoj protivvrednosti sa zateznom kamatom od 27.08.2015. godine do isplate i obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova postupka plati 11.250,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ovlašćeno lice PU za Grad Beograd je od BB oduzelo tri motorna vozila, među kojima i putničko vozilo marke „...“, sive boje, registarske oznake ..., u vezi čega je od strane Direkcije policije PU za Grad Beograd 27.04.2009. godine sačinjena potvrda. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja KPo1 225/10 od 02.04.2010. godine, optuženi BB oslobođen je od otpužbe da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i krivično delo teško ubistvo iz člana 114. tačka 5. i 3. Krivičnog zakonika u saizvršilaštvu iz člana 33. istog Zakonika, primenom člana 423. stav 1. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku. Tužilac je 06.05.2015. godine, u svojstvu predstavnika firme „VV“ iz ... podneo zahtev za vraćanje predmetnog vozila Posebnom odeljenju Višeg suda u Beogradu, koje ga je nakon nekoliko dana obavestilo da je potrebno da sudu dostavi ovlašćenje potpisano od strane vlasnika vozila, na osnovu kog ovlašćenja bi mogao da preuzme vozilo. Tužilac je 03.07.2015. godine dostavio punomoćje od 30.06.2015. godine kojim ga je GG, vlasnik firme STR „VV“ ovlastio da predmetno vozilo može da koristi, kao i da vozilo može da primi prilikom njegovog vraćanja od strane nadležnih organa. Predmetno vozilo predato je tužiocu 07.07.2015. godine. Prema nalazu i mišljenju sudskih veštaka vrednost predmetnog vozila je na dan oduzimanja 27.04.2009. godine iznosila 82.137 evra, a na dan vraćanja 15.07.2015. godine iznosila je 44.933 evra, a da pad vrednosti od dana oduzimanja do dana vraćanja iznosi 37.204 evra, što prema srednjem kursu NBS na dan 08.09.2015. godine, kao dana davanja nalaza i mišljenja iznosi 4.474.033,98 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 37. i 38. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 154, 155, 172, 185. i 186. Zakona o obligacionim odnosima, odbili kao neosnovan zahtev tužioca, jer tužilac nije vlasnik predmetnog vozila.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili, kao neosnovan zahtev tužioca.

Članom 67. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je pripisano da zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drugačije određeno, a članom 34. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90 i „Službeni list SRJ“, broj 29/96) da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na pokretnoj stvari stiče predajom te stvari u državinu sticaoca.

S obzirom na to da je vozilo pokretna stvar i da je za sticanje prava svojine potrebno da je zaključen pravni posao i da je vozilo predato u državinu sticaoca, pa kako iz utvrćenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je tužilac vlasnik predmetnog vozila, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilac nema pravo na naknadu štete.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da iz punomoćja od 10.02.2009. godine i 30.06.2015. godine, koja je dostavio uz tužbu, sledi da je vlasnik vozila i legitimisan da potražuje naknadu štete zbog nezakonitog rada organa tužene. Navodi su neosnovani, jer iz punomoćja overenog 30.06.2015. godine proizlazi da tužilac ima pravo da predmetno vozilo koristi i da isto primi prilikom njegovog vraćanja od strane nadležnih organa RS, ali ne i da je vlasnik predmetnog vozila. Ukazivanje tužioca da je uz tužbu dostavio oba punomoćja je neosnovano, budući da iz spisa sledi da tužilac uz tužbu nije dostavio napred navedena punomoćja, već se kao dokaz da je vlasnik vozila pozvao na nalaz i mišljenje od 08.09.2015. godine, koje je dostavio uz tužbu, a što nije dokaz da je vlasnik predmetnog vozila, kako je to pravilno cenjeno od strane nižestepenih sudova. Tužena je ta koja je dostavila punomoćje od 30.06.2015. godine uz odgovoru na tužbu da bi dokazala nedostatak aktivne legitimacije na strani tužioca. Tužilac je tek uz žalbu dostavio punomoćje od 10.02.2009. godine, koji dokaz je pravilno cenjen od strane drugostepenog suda, iako i iz tog punomoćja ne sledi da je tužilac vlasnik predmetnog vozila.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

S obzirom na to da tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, to je saglasno članu 165. u vezi sa člana 153. i 154. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić