Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž 69/19 od 04.07.2019. godine, odbio je kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 19998/17 od 04.10.2018. godine, u stavu prvom i trećem izreke (stav prvi izreke). Preinačio je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 19998/17 od 04.10.2018. godine, tako što je obavezao tuženog da naknadi tužilji troškove parničnog postupka u iznosu od 466.833,88 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.10.2018. godine do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužilje, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, kao posebnu, iz svih zakonskih razloga, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18), koji se uz konkretnoj situaciji primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 2. ovog ZPP, ocenio da revizija tužilje nije izuzetno dozvoljena.

Iz pobijane drugostepene presude između ostalog proizlazi, da, kako je tužba u ovoj parnici podneta 09.10.2008. godine, da su zastarela sva potraživanja mesečnih iznosa penzija do 08.10.2005. godine, usled proteka trogodišnjeg roka, te da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je tužilji dosudio naknadu štete za period od 09.10.2005. godine, do 30.06.2018. godine. Zatim, kako je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4724/17 od 03.10.2017. godine potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12667/12 od 16.09.2013. godine, dopunjena pravnosnažnom dopunskom presudom istog suda P 12667/12 od 05.12.2016. godine, u stavu trećem izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete zbog neisplaćenih mesečnih iznosa penzije u periodu od 01.07.1998. godine do 08.10.2005. godine, u ukupnom iznosu od 255.802,53 dinara, da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je u tom delu odbacio tužbu shodno članu 359. stav 2. ZPP.

U konkretnoj situaciji nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj reviziji, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i potrebe novog tumačenja prava, imajući u vidu i pravno shvatanje izraženo u rešenju Vrhovnog kasacionog suda Rev 3088/2017 od 25.01.2018. godine.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao i dozvoljenost revizije u granicama svojih ovlašćenja na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, a u vezi člana 413. ZPP, i utvrdio da revizija tužilje nije dozvoljena.

Tužba je podneta 09.10.2008. godine. U uvodu prvostepene presude je navedena vrednost predmeta spora u iznosu od 2.005.191,15 dinara.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, je propisano, da, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude, u delu kojim je odbačena tužba tužilje očigledno ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije u dinarskoj protivvrednosti od 40.000 evra, to revizija tužilje nije dozvoljena na osnovu citirane odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. i 413. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić