Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi BB zasnovali su vanbračnu zajednicu 1991. godine, a od 01.10.1999. godine su zaključili brak. U braku su dobili dvoje dece. U početku su živeli kod roditelja tuženog u ..., a potom od 1992. godine su otišli u ..., gde su proveli oko šest godina. U toku trajanja bračne zajednice, stečene su sporne nepokretnosti navedene u ugovoru o kupoprodaji koji je zaključen 16.06.2008. godine i overen kod Osnovnog suda u Novom Pazaru kod Ov ../08 sa aneksom tog ugovora Ov ../08 od 20.06.2008. godine. U ugovoru je kao kupac označen tuženi BB, a kupoprodajna cena spornih nepokretnosti iznosila je 60.000 evra. Nepokretnosti se i dalje vode na ranijeg vlasnika, tuženog VV. Nakon kupovine, tužilja i tuženi BB su stupili u državinu nepokretnosti. Sredstva za kupovinu nepokretnosti su u većem delu obezbeđene od porodice tuženog BB, na ime njegovog udela u imovini koja bu mu predala od predaka, a jedan deo kupoprodajne cene u iznosu od 14.000 evra obezbeđen je putem kredita koji je podigao tuženi BB. Kredit je podignut u toku trajanja bračne zajednice. Ovaj deo novčanog iznosa u odnosu na kupoprodajnu cenu od 60.000 evra čini 22%. U toku trajanja bračne zajednice tužioci su zajedno sa bratom tuženog BB kupili i sporne pokretne stvari.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je zaključio da je doprinos tužilje u sticanju sporne imovine podjednak sa tuženim BB. Međutim, kako je veći deo novčanog iznosa koji je obezbeđen za kupovinu nepokretnosti ušao sa strane, tj. predstavlja posebnu imovinu tuženog BB, a da je 14.000 evra obezbeđeno putem kredita koje je podigao tuženi BB, dok je bio u bračnoj zajednici sa tužiljom i kako iznos od 14.000 evra predstavlja 22% u odnosu na plaćenu nepokretnost, to su prvostepeni sud nalazi, s obzirom da su tužilja i tuženi BB u smislu odredbe člana 171. stav 1. Porodičnog zakona podjednako učestovali u sticanju zajedničke imovine, pa je usvojio tužbeni zahtev za nepokretnu imovinu i tužilji dosudio 11% od spornih nepokretnosti. Pri tome, prvostepeni sud je cenio i činjenicu da tužilja nije doprinosila u sticanju imovine radom u zajedničkoj firmi, ali je njen doprinos očigledan u radu u domaćinstvu i odgajanju dece. Imajući u vidu da je ostatak novca obezbeđen od porodice tuženog BB na ime njegovog naslednog dela koji bi mu pripao u porodičnoj imovini, to isti predstavlja njegovu posebnu imovinu, u skladu sa članom 168. Porodičnog zakona, pa je tužbeni zahtev u preostalom delu vezan za nepokretnosti odbio kao neosnovan. U pogledu pokretnih stvari, iako prvostepeni sud nalazi da su tužilja i tuženi BB podjednako učestvovali u kupovini pokretnih stvari iz izvedenih dokaza proizilazi da je u sticanju tih stvari u delu od ½ učestvovao i brat tuženog, GG, koji je sa tuženima zajedno organizovao kasniju proizvodnju. Tužilja i tuženi BB su učestvovali u kupovini pokretnih stvari u delu od ½, a kako je doprinos tužilje i tuženog BB podjednak, to je usvojio tužbeni zahtev za ¼ na pokretnim stvarima, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. Sud je usvojio tužbeni zahtev i u odnosu na drugotuženog vezano za nepokretne stvari, s obzirom da se iste još uvek vode u Službi za katastar nepokretnosti na njegovo ime.

Ovakvo pravno stanovište, prihvata i drugostepeni sud, nalazeći da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odredbe materijalnog prava i pravilno izveo činjeničnopravni zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje u delu kvote koja je dosuđena tužilji, kako za nepokretnosti, tako i za pokretne stvari, a sve shodno odredbi člana 171. stav 1. i člana 168. Porodičnog zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je doprinos tužilje u sticanju zajedničke imovine jednak sa tuženim BB. Međutim, stoji činjenica da je u toku postupka utvrđeno da deo novca za kupovinu sporne imovine predstavlja posebnu imovinu kao nasledni deo koji bi pripao tuženom BB, što čini njegovu posebnu imovinu, a deo sredstava za kupovinu pokretnih stvari (u delu od ½) obezbeđen je i od strane brata tuženog BB, GG. Stoga je pravilno prvostepeni sud opredelio kvote u pogledu učešća tužilje u sticanju sporne imovine i to kako u odnosu na nepokretnosti, tako i u odnosu na pokretne stvari.

Navodima iz revizije ne dovodi se u pitanje pravilnost pobijane drugostepene presude. Stoji činjenica da je pravilo da se prilikom utvrđivanja doprinosa u sticanju zajedničke imovine, taj doprinos opredeljuje u odnosu na celu stečenu imovinu. Međutim, to pravilo važi ukoliko neki od zajedničara nije obezbedio sredstva i sa strane (npr. putem poklona ili na drugi način) i ukoliko postoji takav slučaj, onda se može različito opredeljivati kvota u pogledu sticanja zajedničara u određenim stvarima. U ovom slučaju, tuženi BB je deo sredstava za kupovinu sporne nepokretnosti dobio na ime svog naslednog dela od svoje porodice, a vezano za kupovinu pokretnih stvari u istima je jednim delom (sa ½) učestvovao i brat tuženog BB, GG. Stoga se u ovom slučaju, iako nižestepeni sudovi nalaze da je doprinos tužilje i tuženog BB podjednak u sticanju zajedničke imovine, u odnosu na spornu imovinu (nepokretnosti i pokretne stvari) javljaju različite kvote.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode iz revizije, ali nalazi da isti nisu od posebnog značaja za donošenje drugačije odluke.

Imajući u vidu napred izneto, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić