Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 470/18 od 05.03.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen zahtev tužilje AA i tužioca BB za isplatu razlike između pripadajuće i isplaćene zarade za period od 03.01.2014. do 31.05.2016. godine i to preko određenih pojedinačnih mesečnih iznosa sa zakonskom zateznom kamatom na svaki počev od dana dospelosti do isplate, do iznosa dosuđenih stavom drugim i trećim prvostepene presude, sve bliže navedeno u tom stavu izreke i odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 51.588,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke do isplate. Stavom drugim izreke, odlučeno je da se u preostalom delu žalba tuženog i žalba tužilaca odbijaju i prvostepena presuda potvrđuje. Stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 82.503,00 dinara, u roku od osam dana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno, preko punomoćnika, izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je blagovremeno podneo sudu odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi JKP „ZOO HIGIJENA I VETERINA NOVI SAD“ iz ... je osnovan promenom pravne forme A.D. „VV“, ..., koja promena je upisana u registar privrednih subjekata Agencije za privredne registre dana 03.01.2014. godine. Pre osnivanja tuženog, Skupština akcionara „VV“ A.D. ... donela je 16.12.2013. godine Program poslovanja JKP „ZOO HIGIJENA I VETERINA NOVI SAD“ za 2014. godinu, a Skupština grada Novog Sada kao osnivač je dana 27.12.2013. godine dala saglasnost na taj Program poslovanja. Po osnivanju, tuženi je dana 03.01.2014. godine zaključio ugovore o radu sa zaposlenima, uključujući i tužioce, koji su prethodno bili u radnom odnosu kod A.D. „VV“. Programom poslovanja planirana masa zarada ne sme da se prekorači, s tim da postoji mogućnost izmena u pogledu planiranih masa po mesecima, ali pod uslovom da se ne prekorači godišnji iznos planirane mase zarada. Prilikom obračuna i isplate zarada, tuženi je tužiocima obračunavao osnovnu zaradu u nižem iznosu od iznosa utvrđenog ugovorima o radu tužilaca. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke je utvrđeno da je u periodu od 03.01.2014. do 31.05.2016. godine razlika između zarade obračunate u skladu sa ugovorima o radu tužilaca i isplaćene zarade i to za tužilju AA u ukupnom iznosu od 517.957,32 dinara, a za tužioca BB u ukupnom iznosu od 222.730,25 dinara, iskazujući je i po mesecima u pojedinačnim mesečnim novčanim iznosima. Takođe je istim nalazom utvrđeno i da razlika između isplaćene zarade i zarade koja bi im pripada do visine raspoloživih sredstava prema programu poslovanja za 2014, 2015. i 2016. godinu, iznosi i to za tužilju AA ukupno 94.097,10 dinara, a za tužioca BB u ukupnom iznosu od 51.420,51 dinara, sve iskazano po mesecima.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbene zahteve tužilaca uz obrazloženje da je tuženi kao javno preduzeće imao saznanje kada je zasnivao radni odnos sa tužiocima, a nakon što je sačinio Program poslovanja za 2014. godinu i nakon davanja saglasnosti osnivača na taj Program, da visina sredstava planirana Programom za isplatu zarada nije adekvatno isplanirana spram svih elemenata koji utiču na visinu tih sredstava, ali da tuženi nije ni pokušao da izmenom Programa poslovanja tu grešku ispravi, što predstavlja njegovo nezakonito postupanje i izigravanje imperativnih odredbi Zakona o javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, br.119/12, 116/13 i 44/14), Uredbe o načinu i kontroli obračuna isplate zarade u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 5/06, koja je bila na snazi do 07.03.2014. godine) i Uredbe o načinu i kontroli obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 27/14 koja se primenjuje od 07.03.2014. godine), usled kog protivpravnog postupanja tuženog su tužioci pretrpeli štetu koja se sastoji u razlici zarade koja bi im bila isplaćena u skladu sa zaključenim ugovorom o radu, da je tuženi adekvatno isplanirao sredstva za isplatu zarada u Programu poslovanja za 2014. godinu, a koji propust tuženog se odrazio i na planirana sredstva za zarade u 2015. i 2016. godine, s obzirom da su sredstva za navedene godine planirana spram neadekvatno planirane mase sredstava za 2014. godinu.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za isplatu razlike preko iznosa zarade koja bi im pripala do visine raspoloživih sredstava do iznosa dosuđenih prvostepenom presudom, smatrajući da tužiocima pripada pravo na naplatu samo iznosa koji predstavljaju razliku između planiranih a neutrošenih sredstava prema Programu poslovanja za 2014, 2015. i 2016. godinu i iznosa koji su im isplaćeni kao osnovna zarada. Takođe je naveo da se pred sudom opšte nadležnosti ne može ispitivati zakonitost postupka donošenja Programa poslovanja tuženog, pa samim tim ni utvrđivanje eventualne nezakonitosti u postupanju nadležnog organa tuženog pri donošenju Programa poslovanja, već se tužbama zaposlenih može preispitivati pravilnost primene donetog Programa poslovanja u odnosu na pojednačna prava zaposlenih i eventualnu štetu usled nezakonitosti postupanja poslodavca pri primeni Programa poslovanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana drugostepena presuda je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, javno preduzeće je u svom poslovanju, uključujući obračun i isplatu zarada, ograničeno imperativnim odredbama Zakona o javnim preduzećima koji je važio u spornom periodu, kao i uredbama Vlade RS o kontroli obračuna i isplate zarade u javnim preduzećima, koji propisi ograničavaju javno preduzeće da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti osnivača, te da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog Programa poslovanja, na koji saglasnost daje osnivač, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za čitavu kalendarsku godinu, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u preduzeću, pri čemu se planirana politika zarada u javnim preduzećima mora utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koji utvrđuje Vlada Republike Srbije.

Međutim, u konkretnoj situaciji tuženi kao novoformirano javno preduzeće je dana 16.12.2013. godine, dakle, pre osnivanja i upisa u registar privrednih društava, doneo Program poslovanja za 2014. godinu, na koji je dana 27.12.2013. godine osnivač dao saglasnost, iz čega proizilazi da tuženi nije bio ograničen u planiranju svog poslovanja za 2014. godinu Programom poslovanja iz prethodnih godina. Pored navedenog, tužioci kao zaposleni koji su sa tuženim dana 03.01.2014. godine zaključili ugovore o radu kojima je ugovorena zarada u iznosima većim od one koja im je kasnije isplaćivana u spornom periodu pozivajući se na Program poslovanja za 2014, 2015. i 2016. godinu, ne mogu snositi posledice protivpravnog i nezakonitog rada tuženog, zbog čega je po nalaženju ovog suda pravilna odluka prvostepenog suda kojom su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca kao osnovani.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka doneta na osnovu članova 153. stav 1 i 154. stav 2. ZPP saglasno postignutom uspehu u sporu tužilaca i važećoj AT i TT.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude.

Odluka iz stava drugog izreke doneta je saglasno odredbama čl. 153, 154, 163. i 165. stav 2. ZPP i važećoj AT i TT, tako što su tužiocima dosuđeni troškovi revizijskog postupka sa uvećanjem od 50 % na ime zastupanja dva lica, u iznosu od 108.000,00 dinara i to za sastav revizije (18.000,00 dinara), sudsku taksu na reviziju (36.000,00 dinara) i sudsku taksu na revizijsku presudu (54.000,00 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke do isplate.

Odluka iz stava trećeg izreke doneta je budući da tuženi nije postigao uspeh u revizijskom postupku, te mu ne pripada pravo na naknadu troškova na ime sastava odgovora na reviziju.

Predsednik veća- sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić