U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog po ugovoru o radu od 01.05.1996. godine, a počev od 05.06.2001. godine trajno je raspoređen na radno mesto ... u Službi ... . Tužiocu je otkazan ugovor o radu rešenjem tuženog br. 935 od 10.05.2007. godine zbog povrede radne obaveze iz člana 176. tačka 31. Kolektivnog ugovora kod poslodavca, koja se sastoji u neovlašćenom ili nedozvoljenom iznošenju proizvoda i druge imovine preduzeća. Prema obrazloženju rešenja, tužilac je dana 01.03.2007. godine zajedno sa zaposlenima BB, VV i GG, samovoljono bez naloga, znanja i odobrenja neposrednog rukovodioca, u poslovnom krugu poslodavca najpre utovario prohromsku posudu – telo filtera sa kupolom tip „...“ 150/16 na kamion u vlasništvu tuženog. Zatim su natovarenu predmetnu posudu izneli iz preduzeća i prevezli je na drugo mesto van kruga preduzeća, gde im je prilikom istovara pomagao još jedan radnik tuženog. Pre donošenja osporenog rešenja, tužilac je dobio upozorenje o razlozima za otkaz ugovora o radu, na koje se izjasnio da nisu ispunjeni uslovi za otkaz, jer je smatrao da je računopolagač, kao jedan od učesnika, imao potrebna dokumenta za iznošenje prohromske posude iz preduzeća. U toku postupka je utvrđeno, da tužilac nije imao putni nalog šefa voznog parka, kao svog neposrednog rukovodioca, za iznošenje i prevoz imovine od kruga poslodavca pa do bilo kog drugog mesta van preduzeća. Isto tako, ni direktor tuženog nije doneo bilo kakvu odluku, otpremnicu ili revers i nije dao odobrenje da se prohromska posuda iznosi iz preduzeća. Protiv tužioca i drugih zaposlenih lica, učesnika događaja, vođen je krivični postupak i okrivljeni su oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 2. KZ, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanje na rad i naknadu štete zbog nezakonitog prestaka radnog odnosa.

Prema članu 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05...), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Članom 176. stav 4. tačka 31. Kolektivnog ugovora tuženog, propisano je da povredu radne obaveze čini neovlašćeno ili nedozvoljeno iznošenje ili pokušaj iznošenja proizvoda i druge imovine preduzeća, zbog čega se može otkazati ugovor o radu.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilac zajedno sa još četiri radnika tuženog, bez dozvole i ovlašćenja nadležnih lica, izneo prohromsku posudu iz preduzeća i da je na taj način učinio povredu radne obaveza utvrđenu opštim aktom poslodavca. Suprotno navodima revizije, postoji krivica tužioca za težu povredu radne obaveze i postupci koje je tužilac učinio ne mogu se pravdati zabludom, odnosno pogrešnim uverenjem da postupa po odobrenju poslodavca. Okolnosti da nije bilo pisanog niti usmenog naloga za prevoz i iznošenje robe izdatog od šefa voznog parka ili direktora tuženog, kao i činjenica da je tužilac dugogodišnji radnik tuženog u službi ..., upućuju na zaključak da je tužilac imao odnosno mogao da ima svest o zabranjenosti svog ponašanja. Kako je tužilac svojom krivicom učinio težu povredu radne obaveze koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret, za otkaz ugovora o radu su ispunjeni uslovi iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu.

Tuženi je u smislu člana 180. Zakona o radu upozorio tužioca na postojanje razloga za prestanak radnog odnosa i tužilac se izjasnio na ovo upozorenje, čime mu je omogućeno pravo na odbranu. Kako je otkaz ugovora o radu zakonit, tuženi nije u obavezi da tužioca (po njegovom zahtevu) vrati na rad i da mu naknadi štetu, u smislu člana 191. st. 1. i 2. Zakona o radu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, na osnovu člana 165. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 153. stav 1. istog zakona, jer odgovor na reviziju nije bio potreban.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić