Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ostalim revizijskim navodima se ne ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između preduzeća „International Trading School” DOO iz Beograda, kao zajmodavca i preduzeća “Hyla Group“ DOO Beograd, kao zajmoprimca i AA iz ..., osnivača, kao zajmoprimca, zaključen je ugovor o zajmu 17.11.2008. godine, čiji je predmet iznos od 8.487.349,00 dinara sa rokom vraćanja od 12 meseci od dana izvršenja celokupne uplate. Članom 2. ugovora, stranke su se sporazumele da će zajmoprimac platiti kamatu zajmodavcu po stopi od 35,73% godišnje. Zajmodavac se saglasio da primi iznos glavnog duga i bez obračunate kamate ukoliko zajmoprimac vrati celokupan iznos zajma u ugovorenom roku. Tuženi je priznaninicom o dugu potpisanom 15.11.2009. godine priznao da tužiocu duguje 135.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke od 27.07.2015. godine dug tuženog prema tužiocu po ugovoru o zajmu je iznosio ukupno 18.053.580,12 dinara od čega je glavni dug 9.419.223,52 dinara, a zatezna kamata 8.634.356,60 dinara. Tuženi nije vratio tužiocu iznos novca po ugovoru o zajmu, zbog čega je pokrenuo ovaj spor.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan za iznos glavnog duga.

Članom 557. ZOO, propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste, istog kvaliteta. Prema članu 562. stav 1. istog zakona, zajmoprimac je dužan da vrati u ugovorenom roku istu količinu stvari, istog kvaliteta.

U konkretnom slučaju tuženi je primio 17.11.2008. godine od tužioca (pravnog lica) novčani iznos od 100.000,00 evra sa rokom vraćanja 12 meseci, sa ugovorenom kamatom od 35,73% na godišnjem nivou. Priznanicom o dugu koji je tuženi potpisao 15.11.2009. godine, priznao je da duguje tužiocu 135.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, a po prodajnom kursu NBS na dan isplate. Nije u roku vratio tužiocu glavni dug koji je utvrđen veštačenjem i iznosi 9.419.223,52 dinara koji je dospeo na naplatu još 15.11.2009. godine. Stoga je pravilno primenjeno materijalno pravo kada je obavezan tuženi na ispunjenje obaveze po ugovoru o zajmu u tom iznosu.

Navodima revizije nije dovedena u sumnju pravilnost zaključka nižestepenih sudova o nastalom obligacionom odnosu, odnosno obavezi tuženog koja nije prestala na način kako se revizijom navodi. Predmet ove parnice je potraživanje tužioca kao pravnog lica prema tuženom, a ne potraživanje zakonskog zastupnika tužioca kao fizičkog lica prema tuženom. Samim tim nisu od uticaja revizijske tvrdnje tuženog, koje je isticao i u postupku po žalbi, da je privredno društvo tuženog iz SAD uplatilo na račun privrednog društva u Dubaiju u vlasništvu zakonskog zastupnika tužioca (BB) ukupan iznos od 2.600.000,00 USD kojim je po prethodnom dogovoru tuženog i BB obuhvaćen i dugovan iznos od 100.000,00 evra po ugovoru o zajmu i to preko „…“ sa Kipra (putem „svift poruke“). Naime, nižestepeni sudovi su pravilno cenili ove žalbene navode i zaključili da ovaj ugovor o međusobnom poslovanju privrednih subjekata nije od uticaja na odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Navodima revizije nije dovedena u sumnju pravilnost ovakvog zaključka nižestepenih sudova, da su tužilac i njegov zakonski zastupnik dva različita subjekta i da se određene uplate na račun neke firme u vlasništvu zakonskog zastupnika tužioca ne mogu smatrati vraćanjem duga tužiocu kao pravnom licu po osnovu ugovora o zajmu.

Navode revizije kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje Vrhovni kasacioni sud nije cenio obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić