Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina, Marine Milanović, Branislava Bosiljkovića i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Cvetić, advokat iz ... i tužioca BB iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi utvrđenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6409/14 od 22.01.2016. godine, u sednici veća održanoj 04.06.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6409/14 od 22.01.2016. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6409/14 od 22.01. 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 21512/12 od 24.07.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se utvrdi da je Republika Srbija svojim radnjama odnosno postupanjem Prvog osnovnog suda u Beogradu i to sudija Sanja Bukva sa sudijama porotnicima Ružicom Ljubenović i Dušankom Nikolić Kovačević, navodom u presudi P 2339/10 od 19.12.2012. godine da je prvotužilja AA „sada pokojna“ povredila prava ličnosti tužilaca. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se obaveže tužena da im na ime nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti i pretrpljenih duševnih bolova isplati iznos od po 690.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove parničnog postupka u iznosu 16.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6409/14 od 22.01.2016. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Predložili su da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građanja, ujednačavanja sudske i novog tumačenja prava.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno je da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav 2.).

Tužioci su podneli tužbu radi naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti i pretrpljenih duševnih bolova, s obzirom da im je navodom „sada pokojnom AA“ sadržanim u presudi Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 4942/12 od 19.12.2011. godine, povređeno pravo ličnosti i to tužilji AA, kao licu na koje se navod odnosi, kao i tužiocu BB kao učesniku u postupku u kome je doneta navedena presuda. Pravnosnažnom presudom, protiv koje je revizija izjavljena, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, ocenom da sporni navod sadržan u sudskoj odluci od 19.12.2011. godine nema značaj nepravilnog i nezakonitog rada suda, zbog čega nema ni štetne radnje kao uslova za odgovornost tužene, već da je reč o očiglednoj grešci u pisanju, koja se može ispraviti u svako doba (čl. 362. ZPP). Vrhovni kasacioni sud nalazi da su sudovi, prilikom odlučivanja o osnovu odgovornosti tužene zbog nepravilnog i nezakonitog rada suda, pitanje ove odgovornosti cenili uz primenu materijalnog prava koje ne odstupa od pravnih stavova Vrhovnog kasacionog suda, izraženih u odlukama sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, pri čemu uz reviziju nisu priložene drugačije pravnosnažne ili revizijske sudske odluke, koje bi ukazivale na drugačiji zaključak.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca, kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, jer iz navedenih razloga proizlazi da u ovom predmetu nije potrebno odlučivati o reviziji radi novog tumačenja prava, razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni radi ujednačavanja sudske prakse, pa je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema noveliranom članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko – pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije, na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari radi utvrđenja povrede prava ličnosti i naknade nematerijalne štete podneta je 31.10.2012. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela u odnosu na tužilju i tužioca, koji nisu jedinstveni suparničari u smislu člana 210. ZPP, iznosi po 690.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o sporu, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije, na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić