Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2172/18 od 17.05.2019. godine odlučeno je o žalbi tuženog, pa je stavom prvim izreke preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev naveden u stavu prvom izreke, a potvrđeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu sadržinu tražene pravne zaštite u sprovedenom postupku i ustanovio da je u sporu o prestanku radnog odnosa revizija dozvoljena i protiv presude kojim je odlučeno o novčanim potraživanjima, a u smislu člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14 i 87/2018).

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom, rešenjem direktora tuženog od 10.08.2011. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku sa danom 26.08.2011. godine. U daljem su doneta rešenja tuženog od 10.08.2011. godine kojim je stavljeno van snage rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu kao tehnološkom višku i rešenje tuženog od 09.11.2011. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline. Rešenje od 10.08.2011. godine nije pobijano, a rešenja od 10.08.2011. godine i 09.11.2011. godine su poništena kao nezakonita i tuženi je obavezan da tužiocu isplati otpremninu i naknadu štete na ime izgubljenih zarada za vreme nezakonitog otkaza, pravnosnažnom delimičnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5207/11 od 11.06.2012. godine, koja je u tom delu potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3971/17 od 27.01.2012. godine, donetim u ovom postupku. Tužiocu je zbog prestanka radnog odnosa kao tehnološkom višku pravnosnažno dosuđena otpremnina u iznosu od 535.198,36 dinara i na ime neisplaćenog dela zarade za period od aprila do avgusta 2011. godine iznos od 2.750 evra u dinarskoj protivvrednosti. O preostalom zahtevu koji se odnosi na naknadu štete zbog neostvarene naknade kod Nacionalne službe za zapošljavanje, uzrokovane propustima tuženog, odlučeno je presudom prvostepenog suda, koju je drugostepeni sud preinačio, ovde pobijanom presudom. Relevantne činjenice za odluku o tom delu tužbenog zahteva su utvrđene.

Tužiocu je radni odnos kod tuženog prestao kao tehnološkom višku sa danom 26.08.2011. godine, na osnovu rešenja tuženog od 10.08.2011. godine, koje nije bilo predmet pobijanja. Tuženi nije odjavio tužioca sa obaveznog socijalnog osiguranja sa danom 26.08.2011. godine, niti je sa tim datumom zaključio radnu knjižicu tužioca i dostavio mu zajedno sa rešenjem o prestanku radnog odnosa. Tuženi je u radnu knjižicu tužioca upisao kao datum prestanka zaposlenja 10.11.2011. godine i tako zaključenu radnu knjižicu je tužiocu vratio 25.11.2011. godine. Pri ovim čenjenicama, uz činjenicu da je tužilac bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje kao da je zaposlen kod tuženog sve do 10.11.2011. godine, tuženi je onemogućio tužioca da ostvari novčanu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje, podnošenjem zahteva sa prilogom isprava, u roku i na način propisan članom 68. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 36/09, 88/10). Naime, po prijemu radne knjižice prema kojoj je tužiocu radni odnos kod tuženog prestao dana 11.10.2011. godine, tužilac se prijavio Nacionalnoj službi 30.11.2011. godine, ali nije uspeo da ostvari novčanu naknadu kao nezaposleno lice kome je radni odnos prestao kao tehnološkom višku po članu 67. stav 1. tačka 1. i članu 68. navedenog zakona. Njegov zahtev je odbijen od strane NSZ. Za tužioca je nastala šteta zbog izostanka naknada u visini utvrđenoj putem veštačenja za tri meseca u kojima je već imao svojstvo lica kome je radni odnos prestao kao tehnološkom višku, po nepobijanom rešenju tuženog.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev tužioca prema tuženom za naknadu štete zbog neostvarivanja prava na novčanu naknadu u situaciji prestanka radnog odnosa kao tehnološkom višku. U pravnim razlozima taj sud se pozvao na odredbe člana 160. i 164. Zakona o radu, člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i odgovarajuće odredbe Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, u sklopu kojih je cenio kakvog je uticaja imalo na tužiočevu situaciju opisano postupanje odnosno propuštanje tuženog.

Zaključak prvostepenog suda o odgovornosti tuženog za štetu, drugostepeni sud nije prihvatio iznošenjem razloga da tužiocu koji je bio prijavljen kod tuženog na obavezno socijalno osiguranje zaključno sa 10.11.2011. godine, nije pripadalo pravo na naknadu po članu 68. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, jer nije bio ispunjen nužni uslov za njeno ostvarivanje - prestanak osiguranja. Drugostepeni sud je imao u vidu iste odredbe Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, kao i prvostepeni sud, ali je propustio da na valjan način ceni uticaj tuženikovih propusta da tužioca odjavi sa obaveznog osiguranja zaposlenih sa stvarnim datumom prestanka radnog odnosa 26.08.2011. godine i da sa tim datumom stvarnog prestanka zaposlenja zaključi radnu knjižicu i vrati je tužiocu zajedno sa rešenjem o otkazu ugovora o radu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su razlozi drugostepenog suda neprihvatljivi. Predmet spora je naknada štete nastale zbog utvrđenih propusta tuženog. Šteta se ogleda u neostvarenoj naknadi kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Tužilac je usled propusta tuženog bio lišen mogućnosti da naknadu ostvari za mesece za koje bi po redovnom toku naknadu ostvario, da nije bilo opisanih propusta tuženog. Upravo zbog toga što tužioca nije odjavio sa obaveznog socijalnog osiguranja od dana prestanka radnog odnosa 26.08.2011. godine pa sve do 10.11.2011. godine, tuženi snosi odgovornost za štetu koju je svojim propustima izazvao, u smislu člana 154. stav 1. i člana 155. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga, Vrhovni kasacioni sud prihvata potpune i pravilne razloge prvostepenog suda u pogledu odluke o osnovu tužbenog zahteva i o visini tužiocu pripadajućih naknada.

Uz datu ocenu da je pobijanom drugostepenom odlukom, pogrešnom primenom materijalnog prava preinačena prvostepena presuda, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

S`obzirom da je tužilac sa revizijom uspeo, tužiocu pripada naknada troškova revizijskog postupka na teret tuženog, za sastav revizije u traženom iznosu 12.000,00 dinara, a na ime takse na reviziju 8.992,00 dinara i takse na odluku po reviziji 13.488,00 dinara, ukupno 34.480,00 dinara. O troškovima nastalih u postupku povodom revizije, Vrhovni kasacioni sud je odlučio na osnovu člana 165. stav 1. ZPP, kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić