Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljene AA, advokat Ana Matić Alimpijević, blagovremeno je podnela zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i Protokola 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe i odlučiti da troškovi krivičnog postupka padnu na teret budžetskih sredstava. Branilac je predložio da bude obaveštena o sednici veća Vrhovnog kasacionog suda u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Republičkom javnom tužiocu, koga nije obavestio o sednici veća kao ni branioca okrivljene, nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća na osnovu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet i po oceni navoda u zahtevu, našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljene AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je okrivljena presudom Osnovnog suda u Nišu Spk 39/16 od 16.03.2016. godine, već osuđena za krivično delo za koje je oglašena krivom pobijanom pravnosnažnom presudom. U vezi sa tim branilac u zahtevu navodi da je presudom Osnovnog suda u Nišu Spk 39/16 od 16.03.2016. godine prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela koji su okrivljeni BB i okrivljena AA zaključili sa Osnovnim javnim tužilaštvom u Nišu, pa su oglašeni krivim za produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. i člana 33. KZ, kojom presudom je utvrđeno da su okrivljeni u periodu od 29.08.2013. godine do 26.01.2016. godine zajedničkim učestvovanjem sa umišljajem u radnji izvršenja u nameri da sebi pribave protivpravnu imovinsku korist doveli u zabludu i održavali u zabludi veći broj lica lažnim prikazivanjem činjenica, a da je okrivljenoj AA u predmetnom krivičnom postupku stavljeno na teret isto krivično delo izvršeno 16.10.2015. godine koje vreme je u okviru perioda izvršenja predmetnog krivičnog dela iz presude Osnovnog suda u Nišu Spk 39/16, te da su i sve druge okolnosti dela identične osim istovetnosti oštećenog, tako da je, prema stavu branioca, krivično delo za koje je okrivljena oglašena krivom pobijanom pravnosnažnom presudom po svojim obeležjima i po okolnostima definisanim članom 61. stav 3. KZ, takvo da po svim elementima, osim istovetnosti oštećenog odgovara krivičnim delima za koje je okrivljena osuđena presudom Osnovnog suda u Nišu Spk 39/16, s obzirom na to da postoji identitet okrivljenih, radnje izvršenja, istog vremenskog perioda, istog umišljaja i sa istim čini produženo krivično delo u smislu člana 61. stav 1. KZ. Stoga je prema navodima zahteva, vođenje različitih postupaka za istovrsno delo, kod kojih postoji vremenski kontinuitet jedinstven umišljaj, istovrsnost predmeta dela, u suprotnosti sa svrhom postojanja instituta produženog krivičnog dela zbog čega su donošenjem pobijane pravnosnažne presude povređene odredbe člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije, člana 4. stav 1. ZKP i člana 4. Protokola 7. uz Evropsku Konvenciju o ljudskim pravima.

Iznete navode zahteva branioca okrivljene Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljene AA, istakao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i o tome na strani 3, sedmi stav i na strani 4, prvi i drugi stav obrazloženja svoje presude Kž1 204/19 od 21.02.2020. godine dao jasne i dovoljne razloge koje Vrhovni kasacioni sud prihvata i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge upućuje.

Stoga, i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, na štetu okrivljene AA.

Branilac okrivljene u zahtevu ukazuje i to da je prvostepeni sud odbio da u dokaznom postupku izvede dokaze vezane za fizičko i psihičko nasilje koje je okrivljeni BB vršio nad okrivljenom AA, a koje dokaze je bilo neophodno izvesti kako bi se utvrdile činjenice i okolnosti od značaja za utvrđivanje krivice okrivljene, čime je povređena odredba člana 68. stav 1. tačka 10) ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene ukazuje da je na štetu okrivljene odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon iz člana 439. tačka 3) ZKP, sa obrazloženjem da je kazna zatvora u trajanju od šest meseci za krivično delo prevara imajući u vidu da je izvršenjem krivičnog dela pribavljena protivpravna imovinska korist u iznosu od 6.000,00 dinara i da se oštećena nije pridružila krivičnom gonjenju, prestroga, nesrazmerna sa težinom krivičnog dela i u suprotnosti sa sudskom praksom. Pored toga branilac u zahtevu navodi da sud, u pogledu novčane kazne nije koristio zakonsku mogućnost njenog izricanja u dnevnim iznosima u skladu sa odredbom člana 49. KZ, već je istu odmerio u određenom iznosu od 20.000,00 dinara, što se može smatrati odmazdom a ne kaznom, jer je u toku postupak utvrđeno da je okrivljena završila samo osnovnu školu, da je domaćica, da je u postupku razvoda braka, i da je duže od dve i po godine provela u kazneno popravnim ustanovama, tako da ovako previsoka odmerena novčana kazna za nju može značiti samo 20 dana zatvora, jer ne postoji mogućnost da je plati.

Po nalaženju ovoga suda branilac okrivljene iako formalno ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, iznetim navodima suštinski ističe da sud nije pravilno odmerio ni kaznu zatvora niti novčanu kaznu s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja i time suštinski ukazuje nepravilnost odluke o krivičnoj sankciji u smislu člana 441. stav 1. ZKP.

Branilac u zahtevu takođe ukazuje da obrazloženje pobijanih pravnosnažnih presuda ne sadrži bilo kakve razloge kojima se sud rukovodio prilikom presuđenja, odnosno ne postoje razlozi iz kojih se može zaključiti zbog čega je okrivljenoj izrečena zatvorska kazna u trajanju od šest meseci kojim navodima se ističe povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 68. stav 1. tačka 10), člana 441. stav 1. ZKP i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljene AA, u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                        Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                       Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić