U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Ratomir Krstić, advokat iz ..., protiv tuženog „YURA CORPORATION“ DOO, Rača, ogranak u Nišu, koga zastupa punomoćnik Milan Maksimović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3804/2017 od 01.02.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 15.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3804/2017 od 01.02.2019. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 1706/16 od 07.04.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA iz ... protiv tuženog „YURA CORPORATION“ DOO, Rača, ogranak u Nišu, da se rešenje o otkazu ugovora o radu br. ...-.../...-... od 02.08.2013. godine poništi kao nezakonito, u roku od 15 dana po prijemu presude, kao neosnovan. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se tuženi obaveže da tužilji isplati naknadu štete u iznosu od deset mesečnih zarada, pri čemu jedna mesečna zarada iznosi 56.574,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja presude pa do isplate, u roku od 15 dana po prijemu presude. Stavom trećim izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 269.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3804/2017 od 01.02.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu P1 1706/16 od 07.04.2017. godine tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje AA iz ... prema tuženom „YURA CORPORATION“ DOO, Rača, ogranak u Nišu, te je kao nezakonito poništeno rešenje tuženog br. ...-.../...-... od 02.08.2013. godine o otkazu ugovora o radu. Stavom drugim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje prema tuženom, pa je obavezan tuženi da tužilji isplati naknadu štete u visini od pet mesečnih zarada tužilje, koja odgovara iznosu od 202.101,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 07.04.2017. godine, kao dana prvostepenog presuđenja, pa do konačne isplate, sve u roku od 8 dana od dana prijema presude, dok je zahtev za isplatu naknade štete od dosuđenog do traženog iznosa u visini deset mesečnih zarada tužilje, koje odgovara iznosu od 404.201,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 07.04.2017. godine, kao dana prvostepenog presuđenja, pa do konačne isplate, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje prema tuženom, pa je obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 329.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate, sve u roku od 8 dana od dana prijema presude, dok je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka, za period od dana prvostepenog presuđenja do dana izvršnosti presude, odbijen, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja od strane drugostepenog suda i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...87/18), pa je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu najpre na određeno vreme, a od 01.04.2012. godine na neodređeno vreme, te da je obavljala poslove saradnika za ... . Rešenjem tuženog br. ...-.../...-... od 02.08.2013. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog grubog nepoštovanja radne obaveze neopravdanog odsustva sa posla, odnosno zbog toga što je svojom krivicom učinila povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu. Pre donošenja navedenog rešenja tužilji je dostavljeno upozorenje na koje se ona pismeno izjasnila. Iz sadržine obrazloženja spornog otkaznog akta proizlazi da su tužilji stavljene na teret dve povrede radne obaveze, i to neopravdano odsustvo sa posla ili neovlašćeno napuštanje radnog mesta tokom radnog vremena, koja je propisana članom 52. stav 1. tačka 8. Pravilnika o radu tuženog i neobaveštavanje ili kasno obaveštavanje o podacima potrebnim za evidenciju poslodavca, koja je propisana članom 16. stav 1. tačka 2. i stavom 2. tačka 19. ugovora o radu u vezi sa članom 103. Zakona o radu. Naime, tužilji je stavljeno na teret da je 18, 19 i 20. jula 2013. godine (četvrtak, petak i subota) neopravdano odsustvovala sa posla, kao i da tuženom nije blagovremeno dostavila potvrdu lekara u skladu sa članom 103. Zakona o radu. U periodu od 21. jula zaključno sa 31. julom 2013. godine zaposleni kod tuženog, pa i tužilja, su bili na kolektivnom godišnjem odmoru, o čemu je tužilja imala rešenje od 01.07.2013. godine o korišćenju godišnjeg odmora za 2013. godinu. Subota 20. jul 2013. godine bio je radni dan kod tuženog, na osnovu odluke tuženog broj ...-.../...-... od 19.07.2013. godine. Po isteku kolektivnog godišnjeg odmora, tužilja je kod tuženog radila još dva dana, kada je saznala da je tuženi doneo rešenje kojim joj je otkazao ugovor o radu. Ovo rešenje tužilji je preko pošte dostavljeno 10. avgusta 2013. godine, a tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 04.11.2013. godine. Podneskom od 20.11.2015. godine tužilja je precizirala tužbeni zahtev tako što je tražila poništaj spornog rešenja o otkazu i isplatu naknade štete umesto vraćanja na rad, u visini deset mesečnih zarada tužilje.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev nije osnovan, jer je tužilja bila privremeno sprečena za rad 18. i 19. 07.2013. godine, da se nije pojavila na poslu 20.07.2013. godine, kada je bila radna subota, te da nije blagovremeno u zakonom propisanom roku i na način propisan zakonom obavestila poslodavca o razlozima sprečenosti dolaska na rad, niti je za navedeni datum opravdala izostanak, čime je učinila povrede radne obaveze koje joj se stavljaju na teret osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu.

Odlučujući o žalbi tužilje drugostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev osnovan, te prvostepenu presudu preinačio i usvojio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i delimično za naknadu štete, smatrajući da tužilja 18. i 19. jula (četvrtak i petak) nije neopravdano odsustvovala sa rada, imajući u vidu da je tada bila sprečena za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o čemu je kao dokaz dostavila izveštaj privremene sprečenosti za rad, koji tuženi nije osporio, niti radi provere njegove validnosti vodio postupak u skladu sa članom 103. stav 5. Zakona o radu. Što se tiče odsustva sa rada tužilje 20. jula (subota), po oceni apelacionog suda, tuženi nije dokazao da je tužilja bila upoznata sa činjenicom da će ta subota biti radni dan kod tuženog, jer u vreme njenog donošenja i objavljivanja tužilja nije radila, zbog privremene sprečenosti za rad, i nije mogla da zna da baš ona spada u „određeni broj radnika u administraciji“ za koji će ta subota biti radni dan. Takođe, apelacioni sud je utvrdio da tuženi nije dokazao da je sporno rešenje doneto od strane ovlašćenog lica – direktora tuženog ili zaposlenog ovlašćenog od strane direktora. Kao posledica nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu drugostepeni sud je obavezao tuženu da tužilji isplati, umesto vraćanja na rad, paušalnu naknadu štete, saglasno članu 191. stav 4. Zakona o radu. Imajući u vidu okolnosti vezane za radni staž tužilje kod tuženog, godine života i porodične prilike, kao i visinu zarade tužilje, obavezan je tuženi da tužilji isplati njenih pet neto zarada.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo donoseći pobijanu odluku, za koju je dao dovoljno razloga, koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Drugostepeni sud je pravilno zaključio da otkazni razlog, u smislu povrede radne obaveze iz člana 179. tačka 2. Zakona o radu, nije postojao u vreme započinjanja otkaznog postupka tuženog prema tužilji, s obzirom da nije istekao rok u kome je tužilja bila dužna da dostavi tuženom potvrdu (izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad). Poslednji dan roka pao je u nedelju 21.07.2013. godine, zbog čega je prenet na ponedeljak 22.07.2013. godine kao prvi naredni radni dan, a otkazni postupak je tuženi prema tužilji započeo 20.07.2013. godine, donošenjem upozorenja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, zbog čega je tuženi nezakonito postupio u odnosu na ovaj otkazni razlog. Takođe, pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužilja nije mogla da bude upoznata sa činjenicom da će subota 20.07.2013. godine, biti radni dan kod tuženog, jer je u vreme donošenja i objavljivanja odluke bila odsutna sa posla zbog privremene sprečenosti za rad. Tužilja nije mogla da zna da će navedena subota biti radna, niti je mogla da zna da baš ona spada u „određeni broj radnika u administraciji“ za koje će subota, 20.07.2013. godine biti radni dan. S obzirom da je drugostepeni sud poništio rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji, pravilno je, kao posledicu poništaja tog rešenja, obavezao tuženog da tužilji isplati traženu naknadu štete, u smislu člana 191. stav 4. Zakona o radu.

Suprotno navodima revizije, tuženi nije dokazao da je tužilja znala ili mogla da zna da je tuženi, kao poslodavac, doneo odluku da subota, 20.07.2013. godine bude radni dan, bez obzira na činjenicu da je ova odluka objavljena na oglasnoj tabli tuženog. Tužilja je prethodna dva dana bila privremeno sprečena za rad, o čemu je dostavila potvrdu tuženom prvog radnog dana, odnosno u roku od 3 dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad. S obzirom da tužilja nije bila na poslu u petak 19.07.2016. godine, kada je navedena odluka objavljena na oglasnoj tabli tuženog, nije ni mogla da zna za takvu odluku, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio primenom člana 394. stav 1. tačka 3. i tačka 4. ZPP, zbog čega, suprotno navodima revizije, nije morao da zakazuje raspravu, jer je pravilno utvrdio da je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda, odnosno o tome da tužilja nije mogla da zna da je subota 20. jul 2013. godine bio radni dan.

Navodi revizije kojima se ukazuje na zaključak drugostepenog suda da pobijano rešenje nije doneto od strane ovlašćenog lica ne utiču na pravilnost i zakonitost pobijane presude, s obzirom da je pobijano rešenje nezakonito iz drugih razloga, koji su navedeni u drugostepenoj odluci.

Tuženi nije uspeo u revizijskom postupku pa mu ne pripada pravo na troškove tog postupka, u smislu člana 153. i 154. ZPP, koje je tražio i opredelio u reviziji.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić