Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez, Dragane Marinković, Zvezdane Lutovac i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz …, čiji je punomoćnik Goran Folić, advokat iz …, protiv tužene Republike Srbije- Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sektor za vanredne situacije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4064/2019 od 04.07.2019. godine, u sednici veća održanoj 27.02.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4064/2019 od 04.07.2019. godine.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 4064/2019 od 04.07.2019. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11481/2017 od 24.10.2018. godine, a predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11481/2017 od 24.10.2018. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 2.501.695,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.07.2017. godine, do isplate. Stavom drugom izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 200.116,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove postupka za period od 24.10.2018. godine, do izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4064/2019 od 04.07.2019. godine, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11481/2017 od 24.10.2018. godine, u delu stava prvog izreke, kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 2.501.695,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.10.2018. godine do isplate i u stavu drugom izreke kojim je žalba tužene odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11481/2017 od 24.10.2018. godine, tako što se tužbeni zahtev tužioca odbija kao neosnovan u delu koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos naknade materijalne štete od 2.501.695,00 dinara, počev od 28.07.2017. godine do 24.10.2018. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se u interesu ravnopravnosti građana i radi ujednačavanja sudske prakse, o reviziji odluči na osnovu člana 404. ZPP.

Primenom člana 404. stav 1. navedenog Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

U konkretnom slučaju, predmet spora je zahtev za naknadu materijalne štete na poljoprivrednim kulturama tužioca, nastale usled elementarne nepogode-grada, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zbog brojnosti ove vrste sporova (šteta od grada) i protivrečnih odluka u pogledu spornog pitanja da li je za štetu odgovorna država ili opština, da li postoji njihova solidarna odgovornost, kao i u pogledu stepena odgovornosti države za naknadu ove štete, potrebno ujednačiti sudsku praksu, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 30.07.2014. godine, u večernjim satima, došlo je do elementarne nepogode, koja je nanela štetu na zasadima voća tužioca, na površini od 4,2718 hektara, na području Opštine Topola, u selu ... . Za sistem odbrane od grada bio je zadužen Sektor za vanredne situacije MUP-a RS, ali tom prilikom radarski sistem Bukulje, strelcima u Topoli koji su bili pripravni na položajima, nije izdao naredbu za ispaljivanje raketa, iako je više poljoprivrednih gazdinstava sa teritorije Opštine Topola, a preko mesnih zajednica ... i ..., tokom 2014. godine kupilo protivgradne rakete, koje su predate Centru za vanredne situacije. Ukupna šteta koja je ovom prilikom nastala na kulturama tužioca procenjena je od strane Komisije za procenu štete od elementarnih nepogoda Opštine Topola, u visini od 2.501.695,00 dinara, koji iznos tužilac potražuje tužbom u ovoj pravnoj stvari.

Kod takvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu da plati tužiocu iznos od 2.501.695,00 dinara, nalazeći da je tužena, primenom člana 2. i 8. Zakona o vanrednim situacijama i člana 18. Zakona o meteorološkoj i hirdrološkoj delatnosti, pasivno legitimisana i u obavezi da mu istu naknadi.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno stanovište nižestepenih sudova o pasivnoj legitimaciji i odgovornosti tužene Republike Srbije za nastalu štetu.

Odredbama Zakona o ministarstvima („Službeni glasnik RS“, br. 44/14), određeno je da su poslovi protivgradne zaštite u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova i obavljaju se preko Sektora za vanredne situacije. Iako sezona odbrane od grada u Republici Srbiji počinje 15. aprila, a završava se 15. oktobra, organ tužene je dana 30.07.2014. godine, u uslovima postojanja gradonosnih oblaka i opasnosti od grada, propustio da strelcima naredi da dejstvuju u cilju zaštite materijalnih dobara stanovnika Opštine Topola, zbog čega odgovara za štetu koja je tužiocu ovom prilikom naneta. Pri tome, pojava gradonosnih oblaka, se u meteorološkom smislu, može predvideti i preduzimanjem odgovarajućih mera kojima se šteta u pretežnom delu može sprečiti, zbog čega, suprotno navodima revizije, grad ne predstavlja višu silu da bi tužena, u smislu člana 177. ZOO, bila oslobođena od odgovornosti.

Neosnovano se revizijom ističe da nisu ispunjeni uslovi iz Zakona o vanrednim situacijama, za postojanje odgovornosti tužene.

Naime, u smislu člana 8. stav 1. tačka 3. Zakona o vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“, br. 111/09, 92/11, 93/12), grad predstavlja elementarnu nepogodu, a u skladu sa odredbom člana 4. stav 1. tačka 1. ovog Zakona, subjekti zaštite su i državni organi. Odredbom člana 5. tačka a) ovog Zakona, utvrđeno je načelo prava na zaštitu, kojom je utvrđeno da svako ima pravo na zaštitu od nesreća i katastrofa prouzrokovanih elementarnim nepogodama, a tačkom g) istog člana i načelo preventivne zaštite, po kome organi državne uprave, organi autonomne pokrajine i organi jedinica lokalne samouprave i druga pravna lica, prilikom obezbeđenja zaštite od elementarnih nepogoda i drugih nesreća, prioritetno sprovode preventivne mere zaštite u skladu sa svojim nadležnostima. Nadležnosti ovih organa utvrđene su istim Zakonom, pa su odredbom člana 11. Zakona, utvrđene nadležnosti MUP-a RS, koji, između ostalog, koordinira rad sa svim subjektima sistema zaštite i spasavanja po pitanjima organizacije, planiranja, pripreme i sprovođenja mera i aktivnosti prevencije i smanjenja rizika, zaštite i spasavanja (tačka 5.), organizuje sistem osmatranja, obaveštavanja, radnog upoznavanja i uzbunjivanja na teritoriji Republike Srbije (tačka 6.) i priprema i sprovodi bezbedonosnu zaštitu (član 11. tačka 8. Zakona).

Pravilna primena navedenih zakonskih odredaba podrazumeva da Republika Srbija kod nadležnog sektora MUP-a, vrši isporuku protivgradnih raketa, obučava i finansira naknadu za rad strelaca i daje dozvolu za dejstvo protivgradnih stanica u slučaju vanrednih situacija i elementarnih nepogoda (gradonosni oblaci), pa u slučaju štete nastale ovim štetnim događajima, tužena Republika Srbija, jeste odgovorna i u obavezi da istu naknadi oštećenima, primenom člana 35. Ustava RS, člana 172. ZOO i citiranim pravilima i načelima Zakona o vanrednim situacijama.

Osnovano se revizijom ukazuje da je odredbama Zakona o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS“ br. 122/07) određeno da opština organizuje zaštitu od elementarnih nepogoda, pa bi za prouzrokovanu štetu nastalu dejstvom elementarnih nepogoda mogla odgovarati i opština, ali kako se radi o šteti za koju odgovara više lica, to je u pitanju njihova solidarna odgovornost, u smislu člana 206. ZOO, u kom slučaju oštećeni ima pravo izbora od koga će zahtevati ispunjenje, odnosno u konkretnom slučaju, naknadu nastale štete (član 414. ZOO), što je tužilac i učinio podnošenjem tužbe u ovoj pravnoj stvari samo protiv tužene Republike Srbije. Shodno iznetom, ukazivanje tužene o postojanju odgovornosti opštine, može biti od značaja samo u eventualnoj regresnoj parnici između Republike Srbije i opštine, ali ne i u parnici po tužbi oštećenog, protiv jednog od solidarno odgovornog štetnika.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom utvrđeno da tužena Republika Srbija jeste pasivno legitimisana i time u obavezi da tužiocu naknadi štetu nastalu na poljoprivrednim kulturama, usled dejstva elementarne nepogode, izazvane gradom i olujnim vetrom.

Međutim, odredbom člana 192. stav 1. ZOO, propisano je da pravilo o podeljenoj odgovornosti, po kome oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća, nego što bi inače bila ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. To u konkretnom slučaju znači da je tužilac, kao oštećeni, bio u obavezi da preduzme određene mere radi sprečavanja ili smanjenja štete koju mogu da izazovu gradonosni oblaci ili grad, s obzirom da je realno pretpostaviti da u toku godine može doći do ove vrste nepogode i izazivanja štete na poljoprivrednim kulturama. Ukoliko to (tužilac kao oštećeni) nije učinio, štetnik odgovara samo u delu koji tužilac (oštećeni), svojim radnjama nije mogao sprečiti.

U toku postupka tužena je ukazivala na postojanje doprinosa tužioca za nastalu štetu, jer pored protivgradnih raketa postoje i drugi, savremeniji i efikasniji načini, odbrane od grada koje može preduzeti i sam poljoprivredni proizvođač. Ocenjujući istaknuti prigovor podeljene odgovornosti, drugostepeni sud nalazi da je isti neosnovan, te da je sud imao u vidu doprinos tužioca, ali se iz pobijane odluke ne može utvrditi u čemu se sastoji i koliki je doprinos tužioca, posebno imajući u vidu da je tužena obavezna da nastalu štetu tužiocu naknadi u celosti.

Imajući u vidu da je na ovaj način, zbog pogrešne primene materijalnog prava činjeničnog stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa time nije bilo uslova za preinačenje pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo nižestepene odluke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, odnosno odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić