Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4973/18 od 20.11.2018. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje je delimično usvojena. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda preinačena je u pobijanom odbijajućem delu zahteva za naknadu nematerijalne štete iz stava trećeg izreke i dela odluke o troškovima postupka (stav pet izreke), tako što je tužena obavezana da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za duševni bol zbog neosnovanog lišenja slobode njenog pokojnog oca pored dosuđenog iznosa od 700.000,00 dinara isplati još iznos od 1.300.000,00 dinara, tj. ukupno 2.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19.09.2018. godine do isplate, kao i da joj na ime naknade troškova postupka pored dosuđenog iznosa od 81.600,00 dinara isplati još iznos od 52.500,00 dinara odnosno ukupno 134.100,00 dinara. Stavom trećim izreke, prvostepena presuda potvrđena je u preostalom pobijanom, nepreinačenom odbijajućem delu iz stava tri, četiri i šest izreke, i u tom delu žalba tužilje je odbijena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 87/18) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiljin otac, sada pok. BB, rehabilitovan je pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Subotici Reh 187/14 od 02.04.2015. godine. Navedenim rešenjem utvrđeno je da je sudska, odnosno administrativna odluka vojnih ili drugih jugoslovenskih organa kojim je pok. BB osuđen na 18 godina zatvora zbog delatnosti po IB-u, kojom mu je povređeno pravo na slobodu, ništava od njenog donošenja, kao i da su ništave njene pravne posledice. Otac tužilje je bio uhapšen 18.02.1952. godine u ..., zbog izjašnjenja za rezoluciju Informbiroa i prvobitno je osuđen na 14 godina zatvora. Izrečenu kaznu zatvora izdržavao je na Golom otoku sve do 29.11.1956. godine, kada je Savezno izvršno veće donelo odluku o pomilovanju osuđenih lica, kojom je pored ostalih i BB oslobođen daljeg izdržavanja izrečene kazne zatvora. Tužilja je rođena 14.07.1947. godine i u vreme očevog hapšenja imala je nepunih 5 godina. Ne seća samog hapšenja, ali se seća da su tom prilikom odnete oficirska uniforma i odlikovanja njenog oca, kao i pisma koja su pripadala majci. Nakon očevog hapšenja porodica nije imala primanja. Tužiljina majka je umrla 1953. godine. Tužilja je, nakon majčine smrti, sa dve starije sestre, koje su u to vreme bile maloletne, nastavila da živi u kući u kojoj su do tada živele, u jako teškim materijalnim uslovima. Izdržavale su se od 1.500 dinara, koje je dobijala najstarija tužiljina sestra, tada učenica srednje škole, kao i od onoga što bi im dale komšije. Niko od rodbine nije smeo da im dođe u kuću. Bilo je reči o tome da će tužilje biti smeštene u dom, protiv čega su se njene sestre borile, pa do toga nije došlo. Kada je tužilja krenula u osnovnu školu, niko od đaka nije hteo da ide do škole sa njom, niti da komunica za vreme odmora, što je ona, kao devojčica, pravdala time da nije obučena kao druga deca. Po povratku oca sa Golog otoka, porodica je i dalje teško živela. Otac ćerkama nije pričao o svom boravku na Golom otoku, samo je rekao da je jako puno radio, 17 do 18 sati dnevno. Zaposlio se u građevinskom preduzeću, kao kartotekar u magacinu, budući da su mu oduzeti prethodno stečeni vojni činovi i ostao je sa završenom gimnazijom. Nakon 4 do 5 godina rada u građevinskom preduzeću, tužiljin otac je ostvario pravo na penziju, ali se ubrzo teško razboleo, a umro je 01.11.1967. godine u ... . Pre pokretanja ove parnice, tužilja se obratila Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje Ministarstva pravde RS, sa zahtevom za rehabilitaciono obeštećenje, ali do zaključenja sporazuma o rehabilitacionom obeštećenju nije došlo.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz člana 26. stav 3. u vezi člana 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, br. 92/11), kada su utvrdili da tužilja spada u krug lica koja imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode oca, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Prvostepeni sud je delimično usvojio zahtev tužilje i obavezao tuženu da tužilji na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog lišenja slobode njenog oca isplati 700.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je za veće traženje naknade nematerijalne štete, kao i za naknadu materijalne štete, zahtev odbio, kao neosnovan.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužilje, delimično preinačio prvostepenu presudu u delu odluke o visini naknade nematerijalne štete, smatrajući da tužilji može biti pružena odgovarajuća satisfakcija dosuđivanjem pravične novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode njenog oca u iznosu od još 1.300.000,00 dinara primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, dok je prvostepenu presudu potvrdio u delu odluke o zahtevu za naknadu materijalne štete.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, kao i cilj kome naknada nematerijalne štete služi u skladu sa članom 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je iznos dosuđen pobijanom odlukom za pretrpljene duševne bolove koje je tužilja trpela zbog neosnovnog lišenja slobode svog oca, pravilno i adekvatno odmeren, i kao takav predstavlja pravičnu naknadu na ime ovog vida nematerijalne štete. Prilikom odlučivanja drugostepeni sud je pravilno cenio sve okolnosti ovog slučaja, a naročito činjenicu da je pokojni otac tužilje lišen slobode u vreme kada je tužilja imala nepunih 5 godina, da je ona skoro 5 godina (4 godine, 9 meseci, 11 dana) bila lišena očevog prisustva, staranja, izdržavanja, pažnje, ljubavi, da joj je godinu dana nakon očevog hapšenja preminula majka, kao i da su se posledice neosnovane osude odrazile na odrastanje i život tužilje. Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda dosuđena visina naknade odgovara tužiljinom trpljenju i cilju kojom ta naknada služi, posebno imajući u vidu da je satisfakcija delimično ostvarena činjenicom da je njen otac rehabilitovan i rešenje kojim je bio osuđen poništeno, sa svim pravnim posledicama, što je ublažilo duševne bolove koje tužilja trpi, pa je preko dosuđenog iznosa pravilno odbijen zahtev tužilje, zbog čega su neosnovani navodi revizije.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilji, kao kćerki rehabilitovanog lica ne pripada pravo na naknadu materijalne štete, na ime obavljenog neisplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, gubitka plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u platama pre i posle štetnog događaja, gubitku penzije, razlike u penziji i izgubljenog beneficiranog staža, s obzirom na to da prema članu 21. stav 3. i članu 26. stav 1. do 3. Zakona o rehabilitaciji, pravo na naknadu materijalne štete nastale kao posledica lišenja slobode pravnog prethodnika tužilje, ima samo rehabilitovano lice. Pravo na obeštećenje materijalne štete koju je rehabilitovano lice pretrpelo, mogu ostvariti njegovi naslednici, ali samo u slučaju da su rehabilitovana lica to pravo ostvarila za života.

Naime, Zakon o rehabilitaciji predstavlja les specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosnima u pogledu regulisanja prava na obeštećenja za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje) i propisan je krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu i obim tih prava, kao i u odnosu na Zakon o nasleđivanju u pogledu prava koja mogu biti predmet nasleđivanja. Članom 26. Zakona o rehabilitaciji, propisano je da rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje na materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, a u skladu sa zakonom kojim se uređuje obligacioni osnosi (stav 1.) i pravo na vraćanje naplaćenih novčanih kazni i troškova postupka u revolarizovanom iznosu čija se visina određuje tako što se utvrđuje srazmera naplaćenih iznosa prema prosečnoj plati u vreme naplate, u odnosu na prosečnu platu u Republici Srbiji i u godini u kojoj se vrši plaćanje (stav 2.). Prema članu 20. stav 1. ovog zakona, rehabilitovano lice ima pravo na poseban penzijski staž, mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak), zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu, pravo na rehabilitaciono obeštećenje. Članom 21. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano je da pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu imaju naslednici rehabilitovanog lica u skladu sa članom 25. ovog zakona.

Imajuću u vidu napred navedeno, kao i da je otac tužilje preminuo pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, i da mu za života nije priznato pravo na naknadu bilo kog vida materijalne štete, koju je trpeo zbog lišenja slobode, to je zahtev tužilje za naknadu tražene materijalne štete neosnovan, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Sa napred navedenih razloga na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

S obzirom na uspeh tužilje u postupku po reviziji, to je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić