Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1-1031/19 od 10.02.2020. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Novom Sadu i branioca okrivljenog AA, a presuda Višeg suda u Novom Sadu K 142/16 od 05.09.2019. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Branimir Radovanović zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2) i tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku i člana 438. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud u celini ukine pobijane presude ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vrati na ponovnu odluku organu postupka ili na suđenje prvostepenom ili Apelacionom sudu, pred potpuno izmenjenim većem ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe i nadoknadi mu troškove ovog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je okrivljeni oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika (KZ) iako u vreme navodnog izvršenja krivičnog dela, odnosno od dana 10.07.2008. godine pa zaključno sa danom 31.08.2009. godine nije bilo inkriminisano krivičnim zakonikom krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica. Po navodima branioca krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica nije postojalo u vreme kada je krivično delo izvršeno, već je predviđeno kao krivično delo Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ broj 121/2012) od dana 24.12.2012. godine odnosno više od tri godine nakon što je radnja krivičnog dela koja je okrivljenom stavljena na teret dovršena. Eventualno, po navodima iz zahteva, ovo krivično delo moglo je biti kvalifikovano kao zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. tada važećeg Krivičnog zakonika, koje krivično delo se razlikuje od krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. KZ. U konkretnom slučaju po navodima iz zahteva sud je propustio da na nesumnjiv način utvrdi da je okrivljeni za sebe pribavio protivpravnu imovinsku korist.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, te da je time na štetu okrivljenog povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, predmetno krivično delo okrivljeni je izvršio u vremenskom periodu od dana 10.07.2008. godine do dana 28.03.2012. godine, kada je kao odgovorno lice-vlasnik i direktor bez ograničenja u „BB“ preduzeću za posredovanje, trgovinu na veliko i malo d.o.o. ..., iskorišćavanjem svog polažaja i ovlašćenja pribavio sebi protivpravnu imovinsku korist u vrednosti koja prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara na taj način što je dana 10.07.2008. godine zaključio Ugovor o kupoprodaji jednoiposobnog stana u izgradnji sa kupcem-oštećenim VV po ceni od 45.950 evra, od koje cene je oštećeni u tri navrata isplatio iznos od 38.000,00 evra koji novac okrivljeni nije uplatio na poslovne račune tog privrednog društva, već je prisvojio za svoje lične potrebe i time sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist u navedenom iznosu u kom iznosu je oštećenom VV naneo štetu, jer mu stan nije predao u posed do ugovorenog datuma tj. do dana 31.08.2009. godine, niti je istom do dana 28.03.2012. godine, kada je nad tim privrednim društvom otvoren stečajni postupak, vratio novac ili ga na drugi način obeštetio pri čemu je bio svestan svog dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno, što upućuje na zaključak da su u navedenim radnjama okrivljenog ostvarena obeležja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, a ne krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi (iz člana 238. KZ).

Dalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac ukazuje da imajući u vidu da krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. KZ nije postojalo u vreme izvršenja ovog krivičnog dela, sud je morao u skladu sa članom 5. Krivičnog zakonika da primeni zakon koji je najblaži za učinioca, odnosno da okrivljenog oslobodi od optužbe primenjujući zakon prema kome delo za koje se okrivljeni tereti nije krivično delo.

Imajući u vidu inkriminisane radnje koje je preduzeo okrivljeni, a koje su opisane u optužnom aktu javnog tužioca (od 24.03.2016. godine) i koje sadrže zakonska obeležja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ, to je pravilno ocenio sud da je izmenama Krivičnog zakonika, („Službeni glasnik RS“ broj 121/2012) koje su stupile na snagu 15.04.2013. godine, radnju okrivljenog trebalo pravno kvalifikovati kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ.

Nalazeći tako nesumnjiv pravni kontinuitet između krivičnog zakona važećeg u vreme izvršenja krivičnog dela i krivičnog zakona u vreme presuđenja, u pogledu krivičnog dela iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, Vrhovni kasacioni sud dalje ocenjuje da je sud primenio ujedno i najblaži zakon za okrivljenog jer je članom 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ propisana kazna zatvora od dve do dvanaest godina, a za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni optužen i oglašen krivim, kazna zatvora od dve do deset godina, dakle blaža kazna, pa je i u tom smislu pravilna pravna ocena nižestepenih sudova.

Stoga su po oceni Vrhovnog kasacionog suda navodi branioca kojima se ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439 tačka 1) i 2) ZKP ocenjeni kao neosnovani.

Pored navedenog, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim presudama učinjena povreda bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer je okrivljenom moralo biti stavljeno na teret krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. KZ, za koje je propisana kazna zatvora od tri meseca do pet godina, pa je sledstveno tome po proteku od deset godina od dana izvršenja ovog krivičnog dela nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja (dana 31.08.2019. godine).

Neosnovano je, po nalaženju ovog suda, isticanje da je u konkretnom slučaju nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja s obzirom da je okrivljeni osuđen za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje je propisana kazna zatvora od dve do deset godina, sa apsolutnim rokom zastarelosti od 20 godina, pa su suprotni navodi branioca da je učinjena povreda postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP ocenjeni kao neosnovani.

U preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u preostalom delu zahteva navodi da je sud propustio da na nesumnjiv način utvrdi da je okrivljeni za sebe pribavio protivpravnu imovinsku korist, jer je utvrđivao činjenicu da je okrivljeni novac prisvojio za sebe na osnovu toga što nije uplatio na poslovne račune svog privrednog društva novac koji je primio od oštećenog, pri čemu sud nije izveo niti je postupajući javni tužilac priložio dokaze na osnovu kojih bi se utvrdilo da je okrivljeni ove iznose pribavio za sebe. Osim toga, sud je morao da utvrdi da je okrivljeni postupao sa umišljajem i to najkasnije u trenutku zaključenja ugovora sa oštećenim, odnosno bilo je nužno da sud na nesporan način utvrdi činjenice koje se tiču umišljaja na strani okrivljenog da sa oštećenim zaključi ugovor iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja i na taj način za sebe pribavi protivpravnu imovinsku korist.

Vrhovni kasacioni sud napred iznete navode ocenjuje kao ukazivanje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom-član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3.i 4. ZKP.

Shodno navedenom, povreda zakona iz člana 440. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa je isti u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                       Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                            Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić