Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 broj 206/20 od 18.03.2020. godine, povodom žalbe branilaca okrivljenog AA, a po službenoj dužnosti, presuda Osnovnog suda u Bečeju 7K broj 243/2017 od 04.10.2019. godine preinačena je tako što je Apelacioni sud u Novom Sadu krivično-pravne radnje zbog kojih je okrivljeni AA prvostepenom presudom oglašen krivim pravno kvalifikovao kao krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje delo je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 2 godine i na novčanu kaznu u iznosu od 200.000,00 dinara, koju je dužan da plati u roku od 3 meseca od dana pravnosnažnosti presude, s tim što će sud u protivnom primenom odredaba člana 51. stav 2. KZ novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, dok su žalbe branilaca okrivljenog AA odbijene kao neosnovane i u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Srđan Lazić, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1), 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu, ili da pobijane presude preinači tako što će prema okrivljenom odbiti optužbu.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da navedena povreda proizilazi iz propusta suda da primeni odredbe člana 40. stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, u kojem je navedeno da poreski obveznik može podneti izmenjenu poresku prijavu u roku od 5 godina, dok je članom 40. stav 4. istog zakona određeno da ako poreski obveznik podnese izmenjenu poresku prijavu u tom roku, smatraće se da nije učinjeno krivično delo. Prema stavu branioca, poreski obveznik – privredno društvo, odnosno okrivljeni kao direktor ovog privrednog društva, pravo na korišćenje prethodno plaćenog PDV-a koristio je po rešenju donetom od strane Poreske uprave i odmah, nakon donošenja drugog rešenja kojim mu je to pravo izmenjeno i utvrđena obaveza plaćanja – postupio po tom rešenju, platio dugovani iznos i podneo izmenjenu poresku prijavu, pa predmetno delo, zbog kog je oglašen krivim, nije krivično delo.

U zahtevu se ističe i da je okrivljenom stavljeno na teret da je izvršio krivično delo poreske utaje iz člana 229. KZ, koje je drugostepenom presudom preinačeno u krivično delo poreske utaje iz člana 225. KZ, te da iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da je eventualno izvršio krivično delo navođenje na overavanje neistinitog sadržaja iz člana 358. KZ, a na koji način je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti i učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenio je neosnovanim, iz sledećih razloga:

U konkretnom slučaju, prvostepenom presudom okrivljeni je oglašen krivim što je dana 15.08.2013. godine u ..., sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, pri čemu je bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, kao direktor „BB“ DOO ..., u nameri da izbegne plaćanje poreza na dodatu vrednost za poreski period od 01.07.2013. godine do 31.07.2013. godine, dao lažne podatke o činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje obaveze za porez na dodatu vrednost, na taj način što je u poreskoj prijavi PDV, koja je predata Poreskoj upravi istoga dana, prijavio deo prethodnog poreza u iznosu od 7.624.884,20 dinara suprotno odredbi člana 28. Zakona o porezu na dodatu vrednost, nezakonito koristeći dva dokumenta sa neistinitom sadržinom – izveštaj DOO „BB“ ... o izvršenom popisu trgovačke robe na dan 31.07.2013. godine u magacinima „BB“ koji se nalaze u ... i u ..., kao da su računi sa pravom na odbitak prethodnog poreza, iako popis nije vršen, čime je izbegao plaćanje poreza na dodatu vrednost u navedenom iznosu, pri čemu je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Iz ovakvog činjeničnog opisa dela u izreci pravnosnažne presude, po oceni ovoga suda, proizilaze sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ, zbog kog je okrivljeni AA i oglašen krivim pravnosnažnom presudom.

Pri tome, prvostepeni sud je pravilno radnje okrivljenog AA pravno kvalifikovao kao krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ (koji se primenjivao u vreme izvršenja krivičnog dela i u vreme donošenja prvostepene presude). Međutim, kako je nakon donošenja prvostepene presude, dana 01.12.2019. godine počeo da se primenjuje Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ broj 35/19), drugostepeni sud je imajući u vidu odredbu člana 5. stav 1. i 2. KZ, kojom je propisano da će se na učinioca krivičnog dela, ukoliko je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca, iste radnje okrivljenog pravilno pravno kvalifikovao kao krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 2. ZKP, obzirom da je za ovo krivično delo propisana kazna zatvora od 2 do 8 godina i novčana kazna, odnosno blaža kazna u odnosu na kaznu koja je bila propisana za krivično delo iz člana 229. stav 3. KZ (od 2 do 10 godina zatvora i novčana kazna).

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u delu u kojem se nižestepene presude pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, odbijen je kao neosnovan.

U preostalom delu, isti zahtev odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koja predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca. Međutim, u vezi sa ovom povredom, branilac u obrazloženju navodi da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela tako što je radnje okrivljenog kvalifikovao kao krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 2. KZ, za koje je propisana manja kazna zatvora, a što je drugostepeni sud bio u obavezi da ceni prilikom izricanja kazne, a što je propustio da učini prilikom odmeravanja kazne okrivljenom.

Kako se, po oceni ovoga suda, izloženim navodima zahteva ukazuje da drugostepeni sud nije pravilno odmerio kaznu s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja, odnosno ukazuje se na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, koja u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                           Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić