Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovoga zakona. Činjenično stanje je pravilno i potpuno utvrđeno i na isto je pravilno primenjeno materijalno pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je ćerka tuženog i sada pok. VV, sa kojim je tuženi bio u braku od 1982. godine do njene smrti 01.03.1995. godine. Tužilja je rođena ... godine, prijavljena je na adresu u ... u ulici ... broj ... od 08.08.1990. godine, a njena majka sada pok. VV od 26.04.1994. godine. Do prelaska u stan u ... krajem 1992. godine tuženi je stanovao na ... gde je povremeno dolazila tužilja sa majkom. Pošto su obe boravile u selu ... na ... nisu imale prijavljeno prebivalište. Tužilja je ... razred Osnovne škole ''...'' u ... upisala .../...godinu. Od dolaska tužilje i pok. VV u ..., porodica BB koju čine tužilja AA i supruga sada pok VV je živela u ... u ulici ... broj ... u zajedničkom domaćinstvu sa sada pok. GG. Sada pok. VV nikada nije bila u radnom odnosu, a najviše vremena je provodila na ... . Dok se nisu preselile u ... redovno je dolazila u ... radi lečenja jer je bila slabog zdravstvenog stanja. Tužilac je imao poseban odnos sa primaocem ugovora o doživotnom izdržavanju sada pokojnim GG sa kojim je zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju kao davalac izdržavanja, a koji ugovor je overen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov .../... od 17.09.1992. godine. Od zaključenja ugovora porodica ... je živela u stanu sada pok. GG zajedno sa njim i ugovor je izvršavan sve do smrti GG koji je umro 08.10.1993. godine. Primalac izdržavanja GG je bio pokretan, relativno dobrog zdravlja sve neposredno do pred smrt, a imao je i sopstvena primanja. Tuženi je organizovao i snosio troškove sahrane koju obavezu je preuzeo ugovorom o doživotnom izdržavanju. Tuženi tvrdi da sa tuženom sada pok. VV nije bio faktički u braku jer je bračna zajednica između njih nije postojala iako brak nije formalno bio razveden. Činjenica da je ista boravila u ... zajedno sa ovde tužiljom ćerkom i njim u stanu GG je iz razloga što je VV bila bolesna pa je morala da se leči. Tokom boravka obavljala je redovne kućne poslove. VV je imala srčanu manu i često su joj oticale noge. Tužilja je završila školu i u međuvremenu se udala i ne živi sa tuženim.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je našao da predmetni stan predstavlja posebnu imovinu tuženog. Pok. VV, njegova supruga nije bila u radnom odnosu, bila je bolesna, pa nije mogla da doprinese sticanju imovine a osim toga ugovor između tuženog i GG sa kojim je bio jako dobar, predstavlja ugovor intitu personae, pa je očigledno da se ne može smatrati da predmetni stan predstavlja imovinu koja je stečena tokom trajanja bračne zajednice ovde tuženog i njegove supruge VV, pa je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi u primeni odredbi čl. 171. stav 1. Porodičnog zakona.

Drugostepeni sud je nakon otvaranja rasprave i nakon ocene izvedenih dokaza zauzeo drugačiji pravni stav i utvrdio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan. Pri tome drugostepeni sud nalazi da shodno odredbi člana 171. stav 1. i člana 168. stav 2. Porodičnog zakona, a imajući u vidu izvedene dokaze, može se zaključiti da predmetni stan predstavlja zajedničku imovinu ovde tuženog i njegove pokojne supruge VV. Prema oceni drugostepenog suda, izvedeni dokaz ukazuje na činjenicu da pok. VV jeste bila bolesna ali da je ona ipak živela u zajednici sa ovde tuženim, tužiljom i sada pok. GG sa kojim je ovde tuženi zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju. Međutim, predmetni ugovor je zaključen za vreme trajanja bračne zajednice između tuženog i sada pok. VV, obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju izvršavani su dok je trajala bračna zajednica, a pok. VV je obavljala sve kućne poslove, pa iako nije bila u radnom odnosu, ta činjenica predstavlja okolnost u pogledu ocene da je ista doprinela u sticanju u zajednici, pa je tužbeni zahtev tužilje i usvojio.

Vrhovni kasacioni sud prihvata izneto stanovište drugostepenog suda i nalazi da se u konkretnom slučaju može primeniti odredba člana 171. stav 1. Porodičnog zakona koji predviđa da imovina stečena u braku smatra se zajedničkom imovinom i zakonska pretpostavka da su udeli supružnika jednaki. Pravilno zaključuje drugostepeni sud da je između tužioca i sada pok. VV postojala zajednica života u periodu od 17.09.1992. godine (kada je zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju) do 08.10.1993. godine kada je primalac izdržavanja preminuo, te da iako supruga tuženog nije bila zaposlena, obavljala je kao domaćica sve kućne poslove, brinula o članovima porodice, kao i o njihovoj zajedničkoj ćerki, a u domaćinstvu je kao član domaćinstva praktično živeo i sada pok. GG (primalac izdržavanja). Imajući to u vidu i činjenicu da nije utvrđeno da su supružnici navedenom periodu niti pre toga na nesumnjiv način izrazili volju da prekinu zajednicu života niti su živeli samostalno, to je izveden pravilan zaključak da se može smatrati da je predmetni stan stečen zajedničkim radom supružnika u toku trajanja zajednice života. Zato nema mesta primeni odredbe člana 168. stav 2. Porodičnog zakona. Ovo iz razloga što tuženi u toku postupka nije dokazao da predmetni stan predstavlja njegovu posebnu imovinu. Sticanje sporne imovine proisteklo je iz ugovora o doživotnom izdržavanju nakon smrti primaoca izdržavanja, pa se u tom kontekstu ima posmatrati i kako su bračni drugovi doprineli izdržavanju primaoca izdržavanja. U konkretnom slučaju, u toku postupka i ocenom izvedenih dokaza je utvrđeno da su oba bračna druga i tužilac i njegova pokojna supruga VV, učestvovali u ispunjavanju tih obaveza u odnosu na primaoca izdržavanja, Zato se shodno tome ima i primeniti odredba člana 171. stav 1. Porodičnog zakona.

Stoga se navodi iz revizije tuženog da drugostepeni sud nije pravilno ocenio izvedene dokaze ne mogu prihvatiti kao opravdani.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode iz revizije, ali nalazi da isti nisu od posebnog značaja za donošenje drugačije odluke.

Imajući u vidu napred izneto, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu člana 165. st. 1. i 2. u vezi člana 153. stav 1. ZPP, a ovo imajući u vidu činjenicu da tužilac nije uspeo u revizijskom postupku.

Predsednik veća sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić