Presudom Višeg suda u Leskovcu 3Kž1.br.133/20 od 15.05.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu 9K.br.339/2019 od 04.11.2019. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog AA - advokat Stefan Ružić, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP i člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 138. stav 2. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud shodno članu 492. stav 1. tačka 1) ZKP ukine u celini pobijane pravnosnažne presude i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu, sa nalozima za izvođenje dokaza ili da shodno članu 492. stav 1. tačka 2) ZKP preinači u celini pobijane pravnosnažne presude ili samo drugostepenu presudu tako što će na osnovu člana 423. tačka 2) ZKP okrivljenog osloboditi od optužbe, kao i da u smislu člana 488. stav 2. ZKP obavesti branioca i okrivljenog o danu i času održavanja sednice veća radi prisustva istoj.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 138. stav 2. KZ, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je okrivljeni jedino mogao biti oglašen krivim za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, a nikako za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ. Naime, kako je okrivljeni u konkretnom slučaju inkriminisane reči pretnje napadom na život i telo uputio samo u prisustvu oštećene BB, jer drugi oštećeni VV nije bio prisutan tom prilikom i nije mogao da ih čuje, to, po stavu branioca, okrivljeni nije mogao da ugrozi sigurnost više lica - oštećenih BB i VV i da kod njih oboje izazove osećaj straha za život i telo, već samo kod oštećene BB.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Osnovni oblik krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 121/2012 koji se primenjuje od 01.01.2013. godine) čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica. Teži oblik iz stava 2. člana 138. KZ postoji u slučaju kada se delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ, to, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude i to da je okrivljeni AA „ ... ugrozio sigurnost oštećenih BB i VV iz ... pretnjom da će napasti na njihov život i telo, ... na taj način što je prišao do putničkog vozila u kome je na mestu vozača sedela oštećena BB, jednom rukom je otvorio vozačeva vrata, drugu ruku je podigao i sa podignutom desnom rukom najpre se obratio oštećenoj BB rečima „Hoćeš sada da te bijem, jebem li te u usta, moj auto ne radi“ i nakon što mu je ona odgovorila da ga viđa kako vozi auto, istoj je uputio reči pretnje govoreći „Doći ću tamo odrobijaću i tebe i VV, kunem se u bratanicu i u unuče“, a koje reči pretnje je oštećena BB po dolasku kući prenela svom suprugu oštećenom VV, te su navedene reči pretnje kod oštećenih BB i VV izazvale osećanje straha za svoj život i telo ...“, a u vreme i mestu kako je to bliže opisano u izreci presude, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda za postojanje težeg oblika krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ nije neophodno da drugo oštećeno lice (u konkretnom slučaju oštećeni VV) bude neposredno prisutno u trenutku kada okrivljeni izgovara reči pretnje koje su upućene njemu, već je dovoljno da je to drugo oštećeno lice saznalo za upućenu pretnju okrivljenog napadom na njegov život i telo i da je ona kod njega stvorila osećaj straha, nespokojstva ili uznemirenja za svoj život i telo, a što je u konkretnom slučaju jasno navedeno i opisano u činjeničnom opisu krivičnog dela utvrđenom u izreci pravnosnažne presude, pa se stoga kao neosnovani ocenjuju navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 138. stav 2. KZ.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, isticanjem da je izreka prvostepene i drugostepene presude protivrečna sama sebi i da su razlozi presuda protivrečni izreci, te da pobijane presude nemaju uopšte razloga o činjenicama koje su predmet dokazivanja, a i oni razlozi koji su navedeni su potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni, kao i da sud nije adekvatno obrazložio zašto je odbio dokazne predloge odbrane. Pored toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva navodi i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, isticanjem da je sud u toku glavnog pretresa nepravilno primenio odredbe članova 15. i 16. ZKP jer nije nepristrasno ocenio sve izvedene dokaze i nije sa jednakom pažnjom utvrdio činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenom, a takođe sud uopšte nije odlučio o dokaznim predlozima odbrane.

Imajući u vidu da bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Stefana Ružića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                      Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić