Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić, Gordane Komnenić, Božidara Vujičića i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Snežana Ž. Ivković, advokat iz ..., protiv tuženih „Železnice Srbije“ AD Beograd, koje zastupa Ljiljana Popadić, advokat iz ..., i AD za železnički prevoz „Srbija Kargo“, Beograd, radi naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4282/19 od 14.01.2020. godine, u sednici održanoj 23.09.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4282/19 od 14.01.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4282/19 od 14.01.2020. godine i presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 211/18 od 20.03.2019. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 211/18 od 20.03.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obavežu da tužilji solidarno isplate na ime neisplaćenog toplog obroka za period od januara 2015. godine zaključno sa decembrom 2016. godine pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom bliže određenim ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužilji na ime neisplaćenog regresa isplate za 2015. godinu i 2016. godinu pojedninačno opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom kao u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženom AD „Srbija Kargo“ naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 40.950,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4282/19 od 14.01.2020. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalbe tužilje i prvostepena presuda je potvrđena u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 i 87/18), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o zahtevu tužilje za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Imajući u vidu različitu praksu Apelacionog suda u Kragujevcu o ovom pravnom pitanju u odnosu na ostale apelacione sudove, kao i u odnosu na pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda izraženo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem, proizilazi da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd na poslovima knjigovođe do 01.09.2015. godine. Zaključenjem Aneksa ugovora o radu broj .. od 01.09.2015. godine, tužilja je (nakon statusnih promena) počela da radi kod tuženog AD „Srbija Kargo“, Beograd od 01.09.2015. godine i premeštena je da obavlja poslove kontrolora za računovodstvene evidencije troškova u sektoru za finansijsko-računovodstvene poslove - služba za finsnijsko računovodstvene poslove čvora ... .

Odlukom Vlade RS od 02.07.2015. godine izvršene su statusne promene kod tuženog „Železnice Srbije“ AD, izdvajanjem uz osnivanje novih akcionarskih društava, među kojima je i AD „Srbija Kargo“. Privredna društva nastala izdvajanjem iz „Železnice Srbije“ AD, na osnovu statusne promene izdvajanje uz osnivanje na osnovu odluke Vlade RS, od AD „Železnice Srbije“ preuzimaju prava, obaveze, opremu, postrojenja i druga sredstva za rad, dokumentaciju, predmete koji su bili u funkciji obavljanja delatnosti, kao i zaposlene koji pod istim uslovom nastavljaju radni odnos, ali i Kolektivni ugovor sa pripadajućim aneksom. Ova društva stekla su status pravnog lica 10.08.2015. godine. Nakon izvršenih statusnih promena kod pravnog prethodnika tuženih, na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu, tužilja je zaključila aneks ugovora o radu sa tuženim AD „Srbija Kargo“, Beograd. Prema zaključenom ugovoru o radu sa aneksima, zaposleni ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. U Kolektivnom ugovoru koji se u spornom periodu primenjivao kod tuženih, nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane, već je određeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U spornom periodu tuženi u listama sa obračunima zarada tužilji nisu iskazivali novčani iznos spornih naknada. Tužilja tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu troškova za ishranu u toku rada u periodu za period od januara 2015. godine zaključno sa decembrom 2016. godine, i naknadu za regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2015. godinu i 2016. godinu, navodeći da joj u spornom periodu tuženi ove naknade nisu isplaćivali.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da su tužilji tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene, tako što su joj uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 118. tačka 5. i 6. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 24/05, 61/05, 54/09 i 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Aneksom Kolektivnog ugovora AD „Železnice Srbije“ („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), članom 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljen rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je odredbom člana 5. stav 1. Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7. Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora za JP „Železnice Srbije“ AD („Sl. glasnik RS br. 4/2015) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije izvršena konkretizacije ovog prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“ br. 4/2015), a koje je identično regulisana i Aneksom Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), jer se iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu i regres, s obzirom da ove naknade nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Pri tom visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.

Imajući u vidu da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu cenili pravilnost obračuna i visine tražene naknade za topli obrok i regres, što znači da je na taj način činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić