Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/14 i 87/18).

Tužena je dostavila odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje propisani članom 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11…87/18), imajući u vidu da tužilja uz reviziju ukazuje na drugačije odluke apelacionih sudova i viših sudova kao i na drugačiji pravni stav zauzet u nižestepenim odlukama od pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda po ovom pitanju zbog čega postoji različito postupanje sudova o istoj pravnoj stvari što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, usled čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, a pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP i na pravilnu primenu materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je, kao korisnik kredita, sa tuženom, kao davaocem kredita, dana 24.04.2013.godine zaključila ugovor o dinarskom nenamenskom gotovinskom kreditu bez devizne klauzule, a članom 6. stav 1. ovog ugovora tužilja se, pored ostalog, obavezala da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2,00% od iznosa odobrenog kredita, što imajući u vidu visinu kredita od 600.000,00 dinara nominalno iznosi 12.000,00 dinara. Tužilja je ovaj iznos tuženoj uplatila prilikom puštanja kredita u tečaj dana 24.04.2013. godine. Prilikom zaključenja ugovora tužilji su dostavljeni obavezni elementi ugovora, u kojima je pored ostalog navedeno da troškove obrade kredita pored fiksne nominalne kamatne stope od 20,50% čini i visina efektivne kamatne stope od 24,37% na godišnjem nivou, kroz koju su iskazani i troškovi obrade kredita, ukupan iznos koji korisnik kredita treba da plati banci po svim ovim osnovama i koji je izračunat na dan zaključenja ugovora predstavlja iznos od 820.592,80 dinara, od čega je glavnica 600.000,00 dinara, kamata 208.246,80 dinara i naknada u iznosu od 12.346,00 dinara (zbir jednokratnog iznosa od 2% odobrenog kredita, izveštaj kreditnog biroa u iznosu od 246,00 dinara, trošak slanja opomene od 100,00 dinara). Tužilja je potpisala i potvrdila svojim potpisom da je upoznata sa obaveznim elementima ugovora i planom otplate kredita.

Po nalaženju nižestepenih sudova odredba člana koja je regulisala jednokratnu naknadu za puštanje kredita u tečaj 2% od iznosa puštenog kredita nije ništava s obzirom da je u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima koji se odnose na zaključenje ugovora banke kao i sa načelima obligacionog prava, jer je tužilja pre zaključenja ugovora bila upoznata sa sadržinom predmetnog ugovora o kreditu, njegovim obaveznim elementima, kao i svim naknadama koje padaju na njen teret, pa samim tim i o posebnim zaduženjima na ime obrade kreditnog zahteva, koja predstavlja naknadu banke za pružene finansijske usluge, ugovor u svojim odredbama nije sadržao skrivene troškove za koje tužilja nije znala i sa čijom visinom je i datumom dospeća se tužilja kao korisnik kredita prilikom zaključenja ugovora i u predugovornoj fazi bila upoznata. U ugovoru je navedeno da se trošak obrade kredita uključuje u obračun efektivne kamatne stope.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužilje ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud ukinuo obe nižestepene presude.

Po oceni ovoga suda, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava, ali pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.

Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Ovo proizlazi iz odredaba člana 4. stav 1. tačka 2. Zakona o bankama kojim nije bliže propisana sadržina ugovora o kreditu, niti su propisana prava i obaveze banke i klijenta, ali iz člana 42. proizlazi da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju opšti uslovi poslovanja banke, koje je banka dužna da istakne u svojim prostorijama na vidnom mestu najmanje 15 dana pre njihove primene. Odredbom člana 42. i 43. istog zakona propisano je da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozita i drugih kreditnih poslova.

Iz ovoga proizlazi da se može zaključiti da zakonom nije isključeno pravo banke na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga po osnovu kreditnih poslova, a ovlašćenje ugovorača da predvide različite uslove davanja kredita koji proističe iz načela slobode ugovoranja uključuje i mogućnost da se ugovori obaveza korisnika kredita da banci naknadi troškove kredita. Stoga odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita u principu nije protivna prinudnim propisima i kao takva ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, iako ugovaranje obaveze da jedna ugovorna strana snosi troškove druge ugovorne strane nije protivno članu 1065. ZOO, takvo ugovaranje ne može da se posmatra nezavisno od opštih načela ZOO imajući u vidu da je banka finansijski stručna i dominantna ugovorna strana. Načelo autonomije volje iz člana 10. Zakona pretpostavlja da bi u takvoj situaciji klijent banke imao slobodu ugovoranja samo ukoliko zna vrstu i visinu troškova banke za koje se obavezao da će ih on snositi. Načelo ravnopravnosti stranaka iz člana 11. Zakona, podrazumeva da je u tom slučaju korisniku kredita data mogućnost da se upozna sa vrstom i cenom troškova banke koje su ugovorom na njega prevaljuju i da proceni da li su ti troškovi zaista učinjeni, ili će biti učinjeni, da li je njihova cena odgovarajuća, ili se proizvoljno naplaćuju, dok načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. istog Zakona, zahteva da ugovaranje obaveze plaćanja troškova banke, treba da sadrži specifikaciju troškova i njihove visine, da bi se izbegla mogućnost zlupotrebe u realizaciji ove ugovorne obaveze, odnosno mogućnost da banka naplati više puta isti trošak, odnosno da naplati i troškove koje je uopšte nije imala, kao i da predmet takve obaveze učini određenim shodno članu 46. Zakona.

S tim u vezi, a kako banka ima pravo samo na stvarne troškove, dužna je da u ponudi podatke o tim troškovima navede tako da klijent nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč.

Polazeći od navedenog Vrhovni kasacioni sud nalazi da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje na kome su zasnovane pobijane odluke ostalo nepotpuno utvrđeno, jer nije razjašnjena struktura troškova posebno ugovorene i naplaćene jednokratne naknade za puštanje kredita u tečaj iskazane u fiksnom iznosu, te zavisno od toga i da li je takvo ugovaranje u konkretnom protivno opštim načela Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega su obe nižestepene presude ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će polazeći od primedaba izraženih u ovom rešenju potpuno utvrditi činjenično stanje od koga zavisi pravilna primena materijalnog prava, te ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu.

Na osnovu izloženog odlučeno je kao u stavu drugom izreke primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić