Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 broj 405/20 od 30.06.2020. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih AA i Borisa Dragina, a presuda Višeg suda u Novom Sadu K broj 79/2019 od 13.03.2020. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Borisa Dragina – advokat Daniela Kuburović, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i stav 2. tačka 1) ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP i povrede odredaba člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine pobijane presude a predmet vrati na ponovno odlučivanje, ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog Borisa Dragina u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da pravnosnažnom presudom nije utvrđeno koje radnje pomaganja je okrivljeni u smislu člana 35. KZ izvršio, te da radnje opisane u izreci, a koje se sastoje u tome što je okrivljeni „otvorio haubu na vozilu, otvorio čep od posude za držanje tečnosti za vetrobranska stakla“, „zatvorio čep od posude i haubu, nakon čega su nastavili putovanje vožnjom auto-putem“ nisu radnje kojima se pomaže drugome u stvaranju uslova niti sredstava za izvršenje krivičnog dela, odnosno skrivanje i prenošenje opojne droge radi dalje prodaje.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 35. stav 2. KZ, propisano je da se pomaganjem u izvršenju krivičnog dela naročito smatra: davanje saveta ili uputstava kako da se izvrši krivično delo, stavljanje učiniocu na raspolaganje sredstava za izvršenje krivičnog dela, stvaranje uslova i otklanjanje prepreka za izvršenje krivičnog dela, kao i unapred obećano prikrivanje krivičnog dela učinioca, sredstava kojim je krivično delo izvršeno, tragova krivičnog dela ili predmeta pribavljenih krivičnim delom.

Dakle, citirana zakonska odredba navodi samo tipične radnje pomaganja, koje se mogu preduzeti na drugi način odnosno svakom drugom radnjom kojom se doprinosi izvršenju krivičnog dela.

Iz činjeničnog opisa dela datog u izreci prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni Boris Dragin kritičnom prilikom sa umišljajem pomogao okrivljenom AA u prenošenju radi prodaje opojne droge heroin, i to stvaranjem uslova i stavljanjem na raspolaganje sredstava za izvršenje krivičnog dela, na taj način što je po prethodnom dogovoru dana 04.12.2018. godine svojim vozilom odvezao okrivljenog AA od Sente do Beograda da bi kupio heroin, te je AA po dolasku u Beograd neovlašćeno kupio 41,90 grama heroina koji je doneo do automobila kojim su se dovezli, nakon čega mu je okrivljeni Boris Dragin pomogao u skrivanju i prenošenju kupljenog heroina tako što je otvorio haubu na vozilu, otvorio čep od posude za držanje tečnosti za vetrobranska stakla, a nakon što je okrivljeni AA u navedenoj posudi sakrio kesu sa heroinom i zatvorio čep od posude i haubu, nastavili su vožnju auto-putem od Beograda prema Senti. Navedene radnje, i po oceni ovoga suda, a kako to pravilno zaključuju i prvostepeni i drugostepeni sud, imaju karakter pomaganja u izvršenju krivičnog dela iz člana 246. stav 1. KZ, a u smislu odredbe člana 35. KZ, pri čemu je okrivljeni očigledno postupao sa umišljajem koji je obuhvatao svest da na navedeni način doprinosi ostvarenju krivičnog dela iz člana 246. stav 1. KZ, za koje je pravnosnažnom presudom okrivljeni AA oglašen krivim.

Stoga se, po nalaženju ovoga suda, u radnjama okrivljenog Borisa Dragina, a nasuprot navodima zahteva, stiču sva bitna obeležja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga u pomaganju iz člana 246. stav 1. u vezi člana 35. KZ, za koje delo je i oglašen krivim pravnosnažnom presudom.

Iz iznetih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog – advokata Daniele Kuburović, u delu u kojem se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, odbijen je kao neosnovan.

U ostalom delu, isti zahtev odbačen je kao nedozvoljen, odnosno zbog toga što nema zakonom propisan sadržaj.

Naime, branilac okrivljenog u uvodu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog podnošenja, ističe bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i stav 2. tačka 1) ZKP, kao i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP, zbog kojih je podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozvoljeno okrivljenima preko branilaca. Međutim, u obrazloženju zahteva, branilac ni jednom rečju ne navodi u čemu se ove povrede sastoje, pa kako se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje, shodno odredbi člana 484. ZKP, a Vrhovni kasacioni sud ne može po službenoj dužnosti ispitati u čemu se navedene povrede zakona sastoje, budući da se u skladu sa odredbama člana 489. stav 1. ZKP kreće samo u granicama podnetog zahteva, odnosno razloga, dela i pravca pobijanja, to zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Pored toga, u uvodu zahteva, branilac ističe i povredu odredaba člana 441. stav 4. ZKP, zbog koje povrede je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno okrivljenima preko branilaca, međutim u vezi sa ovom povredom u zahtevu se ističe da sud nije u dovoljnoj meri cenio olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog te da je pogrešno cenio kao otežavajuću okolnost raniju osuđivanost okrivljenog za krivično delo iz člana 246a. stav 1. KZ, a kojim navodima se suštinski osporavaju činjenice koje su od uticaja na odluku o vrsti i visini krivične sankcije, a što shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP nije dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca. Stoga je zahtev u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Najzad, u preostalom delu zahteva, branilac okrivljenog ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP isticanjem da je izreka presude nejasna i nerazumljiva, kao i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, ukazivanjem da ne postoji ni jedan dokaz koji ukazuje na prethodni dogovor između okrivljenih, a što sve ne predstavlja dozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP. Stoga je zahtev i u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, te na osnovu odredaba člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                           Predsednik veća-sudija,

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                       Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić