U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz ..., sa boravištem u ..., koje zastupa punomoćnik Svetozar Dobrosavljev, advokat iz ..., protiv tuženih VV, GG i DD, svi iz ..., koje zastupa punomoćnik Dimitrije Milić, advokat iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1599/19 od 22.08.2019. godine u sednici veća održanoj dana 15.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1599/19 od 22.08.2019. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tuženog za isplatu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu P 50/16 od 28.12.2018. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke obavezani su tuženi VV, GG i DD da solidarno tužilji AA isplate iznos od 83.333,33 evra sa zateznom kamatom u visini stope zatezne kamate na evro prema Zakonu o zateznoj kamati Republike Srbije počev od 09.09.2016. godine pa do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem u momentu isplate. Stavom trećim izreke obavezani su tuženi da tužiocima AA i BB solidarno isplate iznos od 68.599,03 evra sa kamatom u visini eskotne stope Evropske centralne banke počev od 01.06.2010. godine pa do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine pa do isplate u visini stope zatezne kamate na evro prema Zakonu o zateznoj kamati Republike Srbije, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećim na dan isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog a do utuženog, i to u delu u kome je traženo da sud obaveže tužene da solidarno tužilji AA na dosuđeni iznos glavnice duga od 83.333,33 evra plati zateznu kamatu u visini eskotne stope Evropske centralne banke počev od 25.09.2006. godine pa do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine pa do 08.09.2016. godine u visini stope zatezne kamate na evro prema Zakonu o zateznoj kamati Republike Srbije, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem u momentu isplate, kao i u delu u kome je traženo da sud obaveže tužene da solidarno tužiocima AA i BB isplate iznos od 10.000 evra sa kamatom u visini eskotne stope Evrpske centralne banke počev od 01.06.2010. godine pa do 24.12.2012. godine, od 25.12.2012. godine pa do isplate u visini stope zatezne kamate na evro prema Zakonu o zateznoj kamati Republike Srbije, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS u momentu isplate. Stavom petim izreke obavezani su tuženi da solidarno tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 758.750,00 dinara, u roku od 15 dana.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1599/19 od 22.08.2019. godine žalba je odbijena, a presuda Višeg suda u Zrenjaninu P 50/16 od 28.12.2018. godine u pobijanom obavezujućem delu potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20), pa je ocenio da izjavljena revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih revizija može da se izjavi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac BB je stekao pravo svojine sa 2/3 dela, a pravni prethodnik tuženog, pok. ĐĐ je stekao pravo svojine na 1/3 dela na zgradi u ... u ulici ... br. .., bliže opisanoj u obrazloženju pobijane presude, na osnovu kupoprodajnog ugovora zaključenog dana 25.09.2006. godine, na kome su potpisi overeni istog dana pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu pod brojem Ov. ../06. Kupci su se upisali kao vlasnici u javnoj knjizi u kojoj se vodi evidencija o nepokretnostima. Kupoprodajna cena i način njenog plaćanja je određena i isplaćena prema prethodnom ugovoru o kupoprodaji od 28.06.2005. godine, koji je kao kupac zaključila tužilja AA, majka tužioca BB i sestra pok. ĐĐ. Ugovorena cena je iznosila 370.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu na dan plaćanja, a tužilja AA je u gotovini isplatila 100.000 evra dana 28.06.2005. godine i 105.000 evra dana 24.08.2005. godine, te žiralno 125.000 evra dana 14.09.2006. godine. Preostalih 40.000 evra kupoprodajne cene je u gotovini isplatio sada pok. ĐĐ dana 22.09.2006. godine, a o svim isplatama sačinjena je potvrda od strane advokata koji je za ime i za račun prodavca primio isplate kupoprodajne cene. Razliku do 123.333,33 evra, što odgovara ceni suvlasničkog dela pok. ĐĐ on nije isplatio, niti mu je tužilja to tražila pismeno ili usmeno do dana podnošenja tužbe.

Tužilac BB i pok. ĐĐ su dana 01.01.2007. godine izdali u zakup deo poslovnog prostora u zgradi koja je bila predmet kupoprodajnog ugovora, a od 01.06.2007. godine ceo poslovni prostor je izdat istom zakupcu, o čemu je zaključen pismeni ugovor o zakupu sa važenjem od 12 godina, počev od 01.01.2007. godine, koji je četiri puta aneksiran u smislu izmene zakupodavaca, s obzirom da je u aneksu od 31.05.2010. godine kao zakupodavac označena i tužena DD, kao i u smislu visine i načina uplate zakupnine. Tužena DD je bila ovlašćena punomoćjem tužilaca od 13.05.2008. godine da raspolaže sredstvima na računima na koje je uplaćivana zakupnina za tužioce, a ovo punomoćje tužioci su opozvali dana 02.06.2010. godine. Razlika između ukupnog iznosa sredstava od zakupnine koja u utuženom periodu pripada tužiocima, a koje je podigao sa svog računa sada pok. ĐĐ ili ih je po ovlašćenju sa računa tužioca podigla tužena DD i iznosa koji je tužena uplatila na devizni račun tužilje, umanjena za iznose koje je sa svog računa podigla tužilja, kao i iznosa koji je po računu ostao nepodignut na dan opoziva punomoćja 01.06.2010. godine iznosi 68.599,03 dinara.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno su sudovi primenili materijalno pravo kada su obavezali tužene da tužilji solidarno isplate razliku do 1/3 prethodnim ugovorom ugovorene cene zgrade koja je bila predmet kupoprodaje, na kome je njihov pravni prethodnik bio suvlasnik sa 1/3 dela. Takođe, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada su tuženi obavezani da tužiocima solidarno isplate razliku između pripadajućeg i dela zakupnine koji su im tuženi ranije platili i koji je podignut od strane tužilaca, a sve u smislu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Na dosuđene iznose, pravilno su obavezani tuženi da plate zateznu kamatu, i to od dana podnošenja tužbe za neplaćeni deo kupoprodajne cene i od dana opoziva punomoćja tuženima za dosuđeni iznos zakupnine, a u smislu člana 214. Zakona o obligacionim odnosima. Razloge za takvu odluku u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Neosnovano se u reviziji ukazuje da isplata iznosa od 83.333,33 evra, koji predstavlja razliku kupoprodajne cene koju je trebalo da isplati pravni prethodnik tuženih, predstavlja poklon tužilje njenom bratu, s obzirom da u postupku ovakva tvrdnja nije dokazana, odnosno tačnost ove tvrdnje ne proizlazi iz dokaza koji su u postupku izvedeni, kao ni iz rezulata celokupnog postupka. Prethodni ugovor o kupoprodaji koji je zaključila tužilja AA kao kupac i po kome je ona isplatila veći deo kupoprodajne cene je realizovan zaključenjem ugovora o kupoprodaji od 25.09.2006.godine, u kome se kao kupci javljaju tužilac BB i sada pok. ĐĐ, a na osnovu koga su postali vlasnici sa 2/3 i 1/3 nepokretnosti koja je bila predmet ugovora, iz čega proizlazi da tužilja nije platila veći deo kupoprodajne cene sa namerom da taj deo pokloni svom bratu.

Odredbom člana 211. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, nema pravo da zahteva vraćanje, izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbegao prinudu. U konkretnom slučaju ova odredba se ne može primeniti, jer je tužilja platila sporni iznos po prethodnom ugovoru o kupoprodaji, gde je samo ona označena kao kupac, ali taj ugovor nije realizovan, već je zaključen ugovor o kupoprodaji od 25.09.2006. godine u kome su, kao kupci, označeni tužilac BB i pravni prethodnik tuženih, sada pok. ĐĐ. U tom smislu tužilja je navedeni iznos isplatila verujući da plaća dugovano, a na osnovu prethodnog ugovora o kupoprodaji od 28.06.2005. godine.

Tuženi su pravni sledbenici sada pok. ĐĐ i za njegove dugove odgovaraju svako do visine svog naslednog dela. Međutim, obavezivanje tuženih da solidarno isplate tužiocima tražene iznose ne utiče na pravilnost pobijane presude, jer tuženi, nakon isplate spornih potraživanja mogu među sobom da regulišu ponaosob visinu dugovanja za svakog od tuženih i na taj način razreše svoje obaveze u pogledu visine njihovog duga prema tužiocima, a u skladu sa svojim naslednim udelima.

Sud je, u smislu člana 2. Zakona o parničnom postupku dužan da postupa u granicama postavljenog tužbenog zahteva. Zato pravilno sudovi nisu uzeli u obzir visinu poreza na prenos apsolutnih prava koji je platio njihov pravni prethodnik i za tužioce, a u cilju prebijanja potraživanja, s obzirom da tuženi u toku postupka nisu istakli ni kompenzacioni prigovor niti su podneli protivtužbu sa tužbenim zahtevom za isplatu dela ovog poreza koji je trebalo da plate tužioci.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti razlozi nisu posebno obrazloženi.

Tuženi u revizijskom postupku nisu uspeli pa nemaju pravo na troškove revizijskog postupka koje su tražili i opredelili, a u smislu člana 153. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić