Presudom Višeg suda u Pančevu Gž 1761/19 od 28.01.2020. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke tako što je tužbeni zahtev tužilje odbijen u celini, kao i da joj tužena naknadi troškove parničnog postupka i tužilja je obavezana da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 31.500,00 dinara. Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 17.614,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje radi ujednačavanja sudske prakse, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana kao korisnika finansijskih usluga.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je ...2017. godine, kao korisnik kredita sa tuženom bankom zaključila ugovor o kreditu za izmirivanje ranije preuzetih obaveza (refinansiranje) u iznosu od 769.000,00 dinara, od čega iznos od 631.260,44 dinara predstavlja iznos ranije preuzetih obaveza koje tužilja ima kao dužnik, dok iznos od 137.739,56 dinara predstavlja dodatni iznos koji banka odobrava u vidu nenamenskog – gotovinskog kredita. Ugovorom je predviđena visina kamatne stope i rok vraćanja kredita u 48 mesečnih anuiteta koji dospevaju svakog 20-tog u mesecu, dok je efektivna kamatna stopa određena u visini od 14,72% na godišnjem nivou. Ugovorne strane su saglasno konstatovale da je sastavni deo ugovora obrazac o obaveznim elementima ugovora i plan otplate kredita, te da je tužilja potpisivanjem ugovora potvrdila da je primila primerak navedenih pregleda. U članu 2 stav 2.1 alineja 6 ugovora iskazani su administrativni troškovi banke u iznosu od 22.685,50 dinara plativo na dan puštanja kredita u tečaj, dok su u alineji 7 predviđeni drugi troškovi koji se odnose na izveštaj kreditnog biroa od 246,00 dinara, menice u iznosu od 50,00 dinara, kao i osiguranje života od 11.904,00 dinara. U planu otplate kredita, pored ostalog sadržani su datumi dospelosti i visina mesečnih anuiteta, iznos glavnice i kamate, te stanje kredita nakon svake uplate mesečnog anuiteta, a predviđen je i ukupan iznos kredita za isplatu na dan ....2017. godine umanjen za trošak od 22.685,50 dinara koji iznos je banka naplatila tužilji dana ....2017. godine. Pre zaključenja ugovora o kreditu tužilja je potpisala ponudu koja je sastavljena ...2017. godine u kojoj su sadržani između ostalog i administrativni troškovi banke u iznosu od 22.685,50 dinara koji su uključeni u obračun efektivne kamatne stope. Tužilji ni usmeno ni u pisanoj formi nije predočeno na šta se odnose administrativni troškovi kredita o kojoj se vrsti troškova radi niti joj je predočena struktura navedenih troškova niti na koji način su obračunati, jer banka nije dala na uvid Odluku o opštim uslovima poslovanja banke i Tarifu za obračun naknade za pružene usluge.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je utvrdio da je predmetna ugovorna odredba ništava, jer je protivna načelu savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja, a takođe i odredbama o odredivosti obaveze iz člana 46. i 47 ZOO, s obzirom da administrativni troškovi banke nisu jasno i precizno definisani po svojoj vrsti i strukturi kao i način njihovog obračuna, čime je tužilji kao korisiku kredita ostao nepoznat mehanizam obračuna ovih troškova i ista je dovedena u neravnopravan položaj u odnosu tuženu koja je na osnovu unapred pripremljenog teksta ugovora na čiju sadržinu tužilja nije mogla da utiče odredila predmetni novčani iznos. Tužena banka ima pravo da svoje kreditne usluge naplaćuje i kroz troškove naknada bankarskih usluga, ali se naplata ovih troškova može vršiti samo pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita tako da korisnik kredita nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu o kojim troškovima je reč odnosno iz čega se isti sastoje. Zbog toga je tužena u obavezi da tužilji vrati naplaćeni iznos u smislu članova članova 103, 105. stav 1. u vezi članova 104. stav 1, 210. i 214 navedenog zakona sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe, dok je zahtev za kamatu u preostalom delu odbijen.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa kako su ponuda za zaključenje ugovora, obavezni elementi i plan otplate ugovora o kreditu sadržali jasne i nedvosmislene podatke o obavezi i visini svih troškova, sa čim se tužilja saglasila i iste potpisala, pristupajući zatim zaključenju ugovora u kome je jasno prikazana njena obaveza da snosi trošak naknade u fiksnom iznosu, to nije bila u zabludi koje su njene obaveze prema tuženoj banci i ne stoje razlozi za ništavost predmetne ugovorne odredbe shodno članu 47. ZOO, niti je postupanje banke suprotno načelu savesnosti i poštenja iz člana 12. navedenog zakona. Osim toga, predmetna ugovorna odredba nije protivna načelu jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. ZOO, jer je banka bila ovlašćena da naknadu za troškove svog poslovanja prebaci na teret druge ugovorne strane, pri čemu se stvarni troškovi banke u zaključenju i realizaciji ugovora o kreditu razlikuju od naknade za puštanje kredita u tečaj u smislu tačke 5. Odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite NBS („Službeni glasnik“ broj 57/06).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Načelo savesnosti i poštenja je opšte pravilo koje treba da odredi pristup i ponašanje tužene banke kao davaoca kredita i predstavlja njenu zakonsku obavezu zasnovanu na odredbi člana 12. ZOO koja obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju principa poštenog prometa. Ugovor o kreditu po svojoj pravnoj prirodi je posebna vrsta ugovora po pristupu, ali kod ovakvih ugovora sloboda pregovaranja nije u potpunosti isključena pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, pa i sredstava obezbeđenja rezultat pregovora i ugovoranja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduženja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužioca i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz člana 12, 15. i 16. ZOO isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovornih odredaba.

Troškovi kredita u odnosu na mehanizam njihovog obračuna i naplate podrazumevaju da se oni iskazuju u efektivnoj kamatnoj stopi, jer je Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ broj 36/11 i 139/14) u članu 2. tačka 21. određeno da godišnja efektivna kamatna stopa iskazuje ukupne troškove kredita i drugih finansijskih usluga koje plaća, odnosno prima korisnik tih usluga, pri čemu su ti troškovi izraženi kao procenat ukupnog iznosa ovih usluga na godišnjem nivou. Prema članu 11. stav 6. i 7. tog zakona, banka je dužna da efektivnu kamatnu stopu obračunava na jedinstven, propisani način radi poređenja istovrsnih ponuda različitih davalaca finansijskih usluga, a Narodna banka Srbije bliže utvrđuje uslove i način obračuna efektivne kamatne stope. Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), važećoj u vreme zaključenja predmetnog ugovora, propisan je izgled i sadržina obrazaca koji se uručuju korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (tačka 12.) i da korisniku kredita uz zaključen ugovor uruči pregled obaveznih elemenata tog ugovora i plan otplate kredita sačinjene na odgovarajućim obrascima (tačka 13.). Prema sadržini navedenih obrazaca, u okviru troškova kredita moraju biti prikazani visina efektivne kamatne stope i ukupan iznos koji će korisnik platiti tokom otplate, kao i vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika.

Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi, propisano u članu 17. stav 4. tačka 8. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga obuhvata obavezu banke da u ponudi na propisanom obrascu prikaže efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat. Osim toga, vrsta i visina svih naknada koje padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksne ili promenljive, kao i vrsta i visina drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organima i dr.) predstavljaju pored ostalog, obavezne elemente ugovora o kreditu propisane u članu 19. stav 1. tačka 12. navedenog zakona.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita (troškovi obrade, praćenja i administriranja kredita), ali odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci administrativne troškove na dan puštanja kredita u tečaj, može biti pravno valjana samo pod uslovom da su isti jasno predočeni korisniku u predugovornoj fazi, a njihova naplata prikazana kroz obračun efektivne kamate stope, tako da korisnik nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč. U konkretnom slučaju ponuda banke nije sadržala jasne i nedvosmislene podatke o administrativnim troškovima koji su uključeni u obračun efektivne kamatne stope i čija visina je tužilji predočena, jer je izostao prikaz (na reprezentativnom primeru) svih elemenata na osnovu kojih je taj iznos obračunat u smislu navedene zakonske odredbe.

Imajući u vidu navedeno osnovani su revizijski navodi tužilje da je takvo postupanje tužene banke protivno načelu savesnosti i poštenja i određenosti ugovorne obaveze, kao i osnovnim načelima zaštite korisnika iz člana 5. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga o pravu na ravnopravan odnos sa davaocem finansijske usluge, pravu na informisanje i pravu na određenost ili odredivost ugovorne obaveze, pa je predmetna ugovorna odredba izložena posledicama ništavosti nasuprot pogrešnom zaključku drugostepenog suda i prema članu 104. ZOO tužena je u obavezi da vrati tužilji ono što je primila po ništavoj odredbi ugovora. Zbog toga tužilja osnovano potražuje iznos od 22.685,50 dinara kao sredstva koja je tužena naplatila jednokratno kao administrativne troškove sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 210. i 214. ZOO.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP pripadaju traženi troškovi za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara prema važećoj AT i na ime sudske takse za reviziju 5.615,00 dinara i revizijsku odluku u iznosu od 8.423,00 dinara sve prema važećoj taksenoj tarifi. Preinačenjem odluke drugostepenog suda i odbijanjem žalbe tužene potvrđena je prvostepena presuda koja u sebi sadrži i rešenje o troškovima prvostepenog postupka koji su tužilji dosuđeni.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić