U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po osnovu ugovora o radu od 05.11.2014. godine zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima ... i bio je predsednik ... organizacije ... kod tuženog.

Izvršni odbor Samostalnog sindikata kod tuženog, na sastanku održanom 13.02.2017. godine, doneo je odluku o stupanju u štrajk upozorenja na dan 20.02.2017. godine, a u slučaju neispunjenja zahteva (isplata zarade za decembar 2016. godine do 17.02.2017. godine) odluku o stupanja u generalni štrajk 24.02.2017. godine. Istaknuti zahtevi su bili isplata zarade za decembar 2016. godine i januar 2017. godine, isplata putnih troškova i zahtev da direktor izvrši smenu rukovodilaca, a u suprotnom da podnese ostavku. U odluci nije navedeno mesto okupljanja, a faktički učesnici štrajka su se okupljali u krugu tuženog kod dve kapije koje služe za izlazak vozila.

Tužilac, koji je bio i zamenik ... komisije, je 24.02.2017. godine u više navrata bio u kancelariji direktora tuženog BB prenoseći zahteve štrajkača - dostavljanje dokumentacije radi saznanja kako je nastao dug, odnosno manjak od oko 107.000.000,00 dinara. Tužilac je rekao direktoru tuženog da po cenu prevrtanja vozila iz kruga tuženog ne može da iznese dokumentaciju bez njegovog prisustva i to dokumentaciju koju direktor je trebalo da ponese na sastanak Nadzornog odbora u Užice, koji sastanak je bio zakazan istog dana. Direktor je iz kruga tuženog izašao na pešački izlaz, a zatim svojim privatnim automobilom otišao na sastanak Nadzornog odbora, a tužilac je po odobrenju Nadzornog odbora takođe otišao u Užice službenim vozilom uz saglasnost direktora. Štrajk je završen 24.02.2017. godine godine u 12,00 časova i nije nastavljen sutradan, jer je tužilac zaposlene upoznao sa sadržinom sastanka Narodnog odbora.

Na dan štrajka 24.02.2017. godine tužilac je imao desetominutnu raspravu sa VV i GG, jer su odbijale da mu dostave dokumentaciju vezanu za finansijske izveštaje i završni račun (koju je kao zamenik ... komisije tražio i ranije, uz obrazloženje pomenutih da ne smeju iznositi podatke koji čine poslovnu politiku poslodavca). Učesnici štrajka su 24.02.2017. godine ometali DD, ĐĐ i EE u obavljanju redovnih poslovnih aktivnosti, a u ometanju nije učestvovao tužilac. Dana 06.04.2017. godine u kancelariji generalnog direktora tuženog BB došlo je do verbalne rasprave između njega i tužioca, kojom prilikom je tužilac izvadio telefon iz džepa i bacio ga na pod.

Pobijanim rešenjem tuženog od 28.04.2017. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu u vezi člana 66. stav 1. tačka 12. Kolektivnog ugovora kod poslodavca, zbog nepoštovanja radne discipline propisane aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca iz člana 179. stav 3. tačka 8. istog zakona, u vezi člana 67. stav 2. tačka 3. Kolektivnog ugovora i zbog povrede radne dužnosti iz člana 18. stav 2. Zakona o štrajku.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su primenom materijalnog prava iz Zakona o radu, Kolektivnog ugovora kod tuženog i Zakona o štrajku ocenili da je tužbeni zahtev osnovan.

Prema datim razlozima, tuženi predloženim i izvednim dokazima u postupku nije dokazao osnovanost otkaznih razloga odnosno da je tužilac izvršio povrede radne obaveze i discipline koje su mu pobijanim rešenjem stavljene na teret. Kako tužilac nije lično sprečavao zaposlene DD, ĐĐ i EE, kao ni generalnog direktora tuženog BB da napuste krug fabrike, već su ih u tome sprečili ostali učesnici iz štrajka, koji su se za potrebe štrajka okupili oko izlazne kapije, to se postupanje ostalih učesnika u štrajku ne može pripisati u krivicu tužiocu, niti se može smtrati da je on na navedeni način učinio povredu odredbe iz člana 18. stav 2. Zakona o štrajku. Pored toga tuženi nije dokazao tvrdnju da je tužilac ometao u procesu rada zaposlene VV, GG i ŽŽ, kao i generalnog direktora BB, niti je konkretizovao na koji način su ovi zaposleni kod tuženog sprečeni da obavljaju poslove svog radnog mesta, tim pre što ni pobijano rešenje ne sadrži precizan opis postupaka tužioca koji predstavljaju povrede koje su mu kao otkazni razlog tavljene na teret. Ocenjeno je da to što je na dan štrajka 24.02.2017. godine tužilac imao raspravu sa VV i GG a 06.04.2017. godine sa direktorom tuženog, samo po sebi ne predstavlja povredu radne discipline, jer u postupku nije dokazano koje je to uvrede, klevete i pretnje tužilac izrekao pomenutim zaposlenima. Povredom radne discipline se ne može smatrati ni to što je tužilac pretio generalnom direktoru BB da će mu službeno vozilo biti prevrnuto, jer je tužilac tom prilikom direktoru tuženog prenosio zahteve i stavove štrajkača, postupajući kao njihov predstavnik, kao predsednik sindikata koji je sporni štrajk organizovao.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište izraženo u nižestepenim presudama se ne može prihvatiti kao pravilno, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje na kome su zasnovane nižestepene presude ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017- OUS) propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Članom 179. stav 3. tačka 8. istog zakona propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Članom 66. stav 1. tačka 12. Kolektivnog ugovora kod tuženog od 20.07.2015. godine propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako ometa jednog ili više zaposlenih u procesu rada kojim se otežava izvršenje radnih obaveza, dok je prema članu 67. stav 2. tačka 3. Kolektivnog ugovora zaposleni dužan da poštuje radnu disciplinu i ima primereno ponašanje na radu, a naročito da se pristojno i korektno ponaša prema organizatorima rada, drugim zaposlenim i strankama- da se ne svađa, ne tuče, ne izriče uvrede ili klevete, da ne preti i slično.

Štrajk ili prekid rada predstavlja Ustavom garantovano osnovno socijalno pravo. Prema odredbi člana 61. Ustava Republike Srbije, zaposleni imaju pravo na štrajk, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Pravo na štrajk može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti.

Zakon o štrajku ( "Službeni list SRJ", br. 29/96, "Službeni glasnik RS", br. 101/2005, 103/2012) u članu 14. stav 1. propisuje da organizovanje štrajka, odnosno učešće u štrajku pod uslovima utvrđenim ovim zakonom ne predstavlja povredu radne obaveze, ne može biti osnov za pokretanje postupka za utvrđivanje disciplinske i materijalne odgovornosti zaposlenog i ne može za posledicu imati prestanak radnog odnosa zaposlenog.

Za razliku od učešća u zakonitom štrajku koji se ne može sankcionisati otkazom ugovora o radu, odredbom člana 18. stav 2. Zakona o štrajku je propisano da član štrajkačkog odbora ili učesnik u štrajku koji štrajk organizuje i vodi na način kojim se ugrožava bezbednost lica i imovine ili zdravlja ljudi ili koji sprečava zaposlene koji ne učestvuju u štrajku da rade, odnosno onemogućava nastavak rada po okončanju štrajka ili sprečava poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima poslodavac obavlja delatnost, čini povredu radne dužnosti za koju se može izreći mera prestanak radnog odnosa.

Citirana odredba člana 18. stav 2. Zakona o štrajku posebna je u odnosu na povredu radne obaveze zaposlenog u štrajku i nju može izvršiti samo član štrajkačkog odbora, odnosno učesnik koji je organizator štrajka ili koji štrajk vodi, što je u konkretnom slučaju bio tužilac, kao predsednik sindikalne organizacije Samostalnog sindikata kod tuženog.

Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac imao više verbalnih sukoba, povišenim tonom, sa generalnim direktorom tuženog i ostalim zaposlenima, praćenim optuživanjem, pretnjama i zastrašivanjem zaposlenih, pretnjama generalnom direktoru tuženog da će mu za slučaj da pokuša da napusti krug firme biti prevrnuto službeno vozilo, u cilju njegovog sprečavanja da ode na sastanak Nadzornog odbora, po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac kao predstavnik zaposlenih u štrajku iznosio samo zahteve i stavove štrajkača, odnosno da u radnjama tužioca ne postoje elementi povrede radnih dužnosti iz člana 18. stav 2. Zakona o štrajku koje mu se pobijanim rešenjem stavljaju na teret, niti da postoji povreda radnih obaveza i discipline iz člana 179. Zakona o radu zbog kojih on ne bi mogao da nastavi rad kod tuženog.

Naime, samo prisustvo tužioca na mestu okupljanja štrajkača i prenošenje stavova i zahteva štrajkača rukovodstu tuženog ne može imati za posledicu prestanak radnog odnosa, ali ispoljeno ponašanje tužioca prema rukovodstvu i ostalim zaposlenima kod tuženog u toku trajanja i nakon okončanja štrajka, pretnja i zabrana izlaska službenim vozilom iz kruga poslovnih prostorija tuženog (suprotno članu 7. stav 2. Zakona o štrajku) se može smatrati ugrožavanjem bezbednosti lica, imovine ili zdravlja ljudi i sprečavanjem obavljanja redovne delatnosti tuženog, a što predstavlja prekoračenje granica dozvoljenog i očekivanog ponašanja predstavnika štrajkača, odnosno povredu radne dužnosti za koju se u smislu navedene zakonske odredbe tužiocu kao organizatoru štrajka može izreći mera prestanka radnog odnosa.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje u pogledu okolnosti koje su od značaja za pravilnu odluku o tužbenom zahtevu nije potpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imajući u vidu iznete primedbe, ponovnom ocenom svih izvedenih dokaza i okolnosti konkretnog slučaja oceniti da li je tužilac izvršio povredu radne dužnosti iz člana 18. stav 2. Zakona o štrajku i da li je njegovo ponašanje tokom trajanja štrajka bilo takvo da ne može da nastavi rad kod tuženog, nakon čega će pravilnom primenom materijalnog prava o tužbenom zahtevu doneti pravilnu i zakonitu odluku. Ukinuta je i odluka o vraćanju na rad i troškovima postupka, jer zavise od ishoda glavne stvari.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416.stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić