U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca „Super Welding“ d.o.o. iz Zemuna koga zastupa Marina M. Stefanović, advokat u ... protiv tuženog AA iz ... koga zastupa privremeni zastupnik Miljana Stanojević advokat u ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2485/2019 od 15.11.2019. godine u sednici održanoj 16.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2485/2019 od 15.11.2019. godine u stavu prvom izreke.

PREINAČUJE SE odluka o troškovima postupka sadržana u drugom stavu izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2485/2019 od 15.11.2019. godine tako što se obavezuje tužilac da tuženom na ime svih troškova postupka isplati iznos od 54.450,00 dinara u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Surdulici P1 641/18 od 05.06.2018. godine je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 10.100 USD sa zakonskom zateznom kamatom u visini referentne kamatne stope koju primenjuje prilikom sprovođenja glavnih operacija Centralne banke zemlje domicilne valute uvećane za 8 procentnih poena počev od 12.10.2010. godine do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Drugim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime putnih troškova na relaciji Srbija – Ruska Federacija isplati iznos od 5.000 USD sa zakonskom zateznom kamatom preciziranom kao u prethodnom stavu počev od 12.10.2010. godine do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Trećim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 266.275,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti pa do isplate.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1 2485/2019 od 15.11.2019. godine preinačio presudu Osnovnog suda u Surdulici tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca u celini kao neosnovan. Obavezao je tužioca „Super Welding“ (pogrešno napisano tuženi) da tuženom AA (pogrešno napisano tužilac) naknadi troškove parničnog postupka i to troškove prvostepenog postupka u iznosu od 129.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate i troškove drugostepenog postupka u iznosu od 99.450,00 dinara.

Tužilac je protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP (jer je prethodna prvostepena presuda bila ukinuta 10.05.2018. godine), pa je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena, da nije osnovana u delu kojim je odlučeno o glavnom potraživanju, ali da je delimično osnovana u delu kojim se pobija odluka o troškovima postupka.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Iako je revizija izjavljena i zbog bitne povrede parničnog postupka u njoj se ne navodi i u čemu se te povrede sastoje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je zasnovao radni odnos kod tuženog na određeno vreme od šest meseci počev od 12.10.2010. godine na radnom mestu ..., a 15.10.2010. godine tužilac ga je prijavio na obavezno socijalno osiguranje kod nadležnih fondova. Dana 12.10.2010. godine tuženi je potpisao prijem novca u iznosu od 10.000 USD radi predaje BB na gradilištu ... u Ruskoj Federaciji. Tuženi je upućen na rad u Rusku Federaciju te su ga radnici tužioca otpratili do aerodroma „Nikola Tesla“ u Beogradu i predali mu iznos od 10.000 USD za potrebe gradilišta kao i 100 USD na ime akontacije što je tuženi potvrdio svojim potpisom na priznanici. Sa gradilišta su javili da tuženi uopšte nije stigao do gradilišta, da je sleteo u Moskvi i da se odmah vratio u Srbiju, bez da je o tome obavestio tužioca. Protiv tuženog je podneta krivična prijava PU za Grad Beograd zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo prevare na taj način što je 13.10.2010. godine zadržao za sebe 10.000 USD i po podnetoj krivičnoj prijavi je u toku postupak pred Trećim osnovnim javnim tužilaštvom u Beogradu u fazi preduzimanja dokaznih radnji u pravcu utvrđivanja postojanja elemenata krivičnog dela utaje. Utvrđeno je da su svi radnici pa i tuženi bili u obavezi da potpišu izjavu o preuzimanju obaveze plaćanja putnih troškova u iznosu od 5.000 USD za slučaj da se svojom voljom vrate u zemlju pre isteka roka za koji je radni odnos zasnovan i da je tuženi lično potpisao takvu izjavu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da tužilac osnovano potražuje da mu tuženi naknadi štetu koja je utvrđena od strane komisije za utvrđivanje štete kod tužioca pa je na osnovu člana 163. Zakona o radu te članova 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, obavezao tuženog da tužiocu isplati utuženi iznos.

Suprotno, Apelacioni sud u Nišu je zauzeo stanovište da je prvostepeni sud odluku zasnovao na nepravilnom zaključku o postojanju činjenica relevantnih za presuđenje što je u konačnom rezultiralo pogrešnom primenom materijalno prava. Zaključio je da tužilac nije sproveo postupak u skladu sa članom 163. stav 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005...54/2009) jer je propustio da postojanje štete, njenu visinu i okolnosti pod kojima je nastala te da ju je prouzrokovao tuženi, utvrdi u skladu sa svojim opštim aktom odnosno ugovorom o radu, a što je sve preduslov da se na osnovu stava 6. ovoga člana obrati sudu.

Suprotno revizijskom osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je drugostepeni sud pravilno cenio činjenicu da tužilac u tužbi nije istakao da je pre podnošenja tužbe vodio postupak iz citiranog člana 163. Zakona o radu niti je u tom pravcu predlagao dokaze. To je učinio tek nakon što je prethodna prvostepena presuda ukinuta rešenjam Apelacionog suda u Nišu (Gž1 3382/17 od 10.05.2018. godine) te je tužilac uz podnesak od 15.03.2019. godine prvi put dostavio odluku od 18.10.2010. godine o naknadi štete prouzrokovane poslodavcu, potpisanu od strane članova komisije, kao dokaz o ispunjenosti pretpostavki iz člana 163. Zakona o radu. Uz ovu odluku tužilac je dostavio dokaze o bezuspešnom (ponovnom) pokušaju dostavljanja odluke tuženom u toku 2019. godine, te dokaz da je tu odluku tuženom dostavio putem oglasne table tužioca takođe u 2019. godini. Pravilno je Apelacioni sud zaključio da tužilac nije pouzdano dokazao ispunjenost uslova iz člana 163. stav 6. u vezi stava 5. Zakona o radu. U podnesku od 15.03.2019. godine tužilac je naveo da ne poseduje dokaz da je odluku od 18.10.2010. godine uručio tuženom u toku 2010. godine i da je zato to učinio putem oglasne table 2019. godine.

Što se tiče zahteva za nakndu štete na ime putnih troškova na relaciji Srbija – Ruska Federacija u visini od 5.000 USD, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da tužilac nije aktivno legitimisan da ovaj iznos potražuje od tuženog. Svoj tužbeni zahtev je zasnovao na izjavi koju je tuženi potpisao da je novac primio, a pošto se nije pojavio na gradilištu onda je obavezan da primljenu akontaciju vrati jer se na to svojom izjavom i obavezao. Međutim, tužilac uz tužbu a ni kasnije u toku postupka nije priključio adekvatnu izjavu. Izjava koju je uz tužbu priključio, bez datuma, potpisana je od strane tuženog ali ne tužiocu već poslodavcu „Hopex- International“ DOO Zemun. Iz sadržine te izjave proizilazi da ga taj poslodavac upućuje na gradilište ... u Ruskoj Federaciji, a tužilac je u tužbi i u toku postupka dokazao da je tuženog uputio na gradilište ... i da je imao let za ... u Ruskoj Federaciji. Prema tome, priključena izjava se ne odnosi na troškove putovanja koja je tužilac kao poslodavac isplatio tuženom i stoga njegov tužbeni zahtev u ovom delu nije osnovan.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana u pogledu tuženog zahteva.

Međutim, tužilac osnovano u reviziji navodi da je on finansirao troškove privremenog zastupnika tuženog i da s toga ne bi bio dužan da i tuženom naknadi troškove postupka za iste parnične radnje. U spisu se nalaze tri rešenja kojima je prvostepeni sud dosudio privremenom zastupniku, advokatu troškove zastupanja u ovoj parnici. Rešenjem P 981/14 od 24.10.2016. godine Osnovni sud u Surdulici je obavezao tužioca da privremenom zastupniku tuženog, advokatu Miljani Vojisavljević isplati iznos od 89.250,00 dinara. Drugim rešenjem broj P 641/18 od 05.06.2018. godine je taj sud obavezao tužioca da privremenom zastupniku tuženog, advokatu Miljani Z. Stanojević isplati iznos od 61.750;00 dinara na ime troškova postupka. Trećim rešenjem broj P 641/18 od 31.03.2020. godine je obavezan tužilac da privremenom zastupniku tuženog, advokatu Miljani Z. Stanojević isplati iznos od 22.500,00 dinara. Iz obrazloženja ovih rešenja proizilazi da su privremenom zastupniku tuženog dosuđeni troškovi zastupanja po advokatskoj tarifi za preduzete parnične radnje za koje je Apelacioni sud pobijanim rešenjem o troškovima postupka (sadržanom u pobijanoj presudi) obavezao tužioca da ih plati tuženom (osim taksi za žalbu od 54.450,00 dinara). Prema tome, osnovano tužilac u reviziji navodi da je obavezan na dvostruko plaćanje troškova postupka tuženom za iste parnične radnje. Vrhovni kasacioni sud je u ovom delu reviziju uvažio jer je pogrešno primenjeno materijalno pravo. Obavezao je tužioca da tuženom isplati troškove taksi na žalbu u visini od 54.450,00 dinara, čija je visina odmerena prema važećoj Taksenoj tarifi i članu 153. stav 1. i 163. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. i člana 416. stav 1. u vezi člana 420. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić