U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca „Agrotrading“ Novi Sad iz Novog Sada, koga zastupa direktor AA, a njega punomoćnik Željko Marović, advokat u ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Gordana Velikinac, advokat u ..., uz učešće umešač na strani tužene VV iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Čolić, advokat u ..., radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji i utvrđenja, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3677/19 od 18.12.2019. godine, u sednici održanoj 04.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3677/19 od 18.12.2019. godine.

Tužiocu se ne dosuđuju troškovi odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Viši sud u Novom Sadu je presudom P 221/2019 od 10.06.2019. godine odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ugovor o prodaji zaključen 15.12.2014. godine između GG kao prodavca i tužene BB kao kupca, overen kod javnog beležnika Božene Đorđević u Novom Sadu pod brojem UOP 308-2014 dana 15.12.2014. godine, ne proizvodi pravno dejstvo prema tužiocu u obimu potrebnom za namirenje njegovog novčanog potraživanja prema GG iz ... u iznosu od 13.345.514,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2014. godine do konačne isplate, uz nalog tuženoj BB iz ... da je dužna da prizna i da trpi da tužilac novčano potraživanje prema GG iz ... u iznosu do 13.345.514,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2014. godine do konačne isplate, namiri prodajom stana broj ... u ..., ulici ... broj ..., ukupne građevinske površine 40 m2, koji se nalazi u stambenoj zgradi izgrađenoj na parceli broj ... KO ..., upisan u list nepokretnosti broj ... KO ... , te uz obavezivanje tužene da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Drugim stavom izreke je obavezan tužilac da tužilac naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 382.450,00 dinara.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 3677/19 od 18.12.2019. godine usvojio žalbu tužioca, pa je presudu Višeg suda u Novom Sadu preinačio tako što je utvrdio da ugovor o prodaji zaključen 15.12.2014. godine između GG kao prodavca i tužene BB kao kupca, overen kod javnog beležnika Božene Đorđević u Novom Sadu pod brojem UOP 308-2014 dana 15.12.2014. godine, ne proizvodi pravno dejstvo prema tužiocu D.O.O. „Agrotrading“ Novi Sad u obimu potrebnim za namirenje njegovog novčanog potraživanja prema GG u iznosu od 13.345.514,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2014. godine do konačne isplate, što je tužena dužna da prizna i trpi da tužilac novčano potraživanje prema GG u iznosu od 13.345.514,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2014. godine do isplate, namiri prodajom stana broj ... u ... u ulici ... broj ..., ukupne građevinske površine 40 m2, koji se nalazi u stambenoj zgradi izgrađenoj na parceli broj ... KO ..., upisane u listu nepokretnosti broj ... KO .... Drugim stavom izreke je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 470.050,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Trećim stavom izreke je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 181.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi sa članom 8. ZPP i člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom.

Tužilac je dao odgovor na reviziju i postavio je zahtev za naknadu troškova te parnične radnje.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je ocenio da je revizija tužene dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a ni one na koju se u reviziji ukazuje. Drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi sa članom 8. ZPP, jer nije održao raspravu pred drugostepenim sudom te nije ni izvodio dokaze, a dokaze koje je izveo i ocenio prvostepeni sud nije ponovo cenio. Revizija se ne može izjaviti zbog bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja je navodno učinjena u postupku pred drugostepenim sudom (član 407. stav 1. ZPP), pa ovi navodi ne mogu biti razmatrani od strane revizijskog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac i GG su bili u poslovnom odnosu u kome je nastao dug GG koji je bio predmet zaključenja ugovora o izmirenju duga od 06.10.2012. godine. Kao sredstvo obezbeđenja obaveze iz ovog ugovora, GG je dao založnu izjavu kojom je pristao da se u korist tužioca upiše vansudska hipoteka prvog reda na nepokretnosti u njegovom vlasništvu, stanu broj ... u ... u ulici ... broj ... . U pitanju je obaveza GG prema tužiocu u iznosu od 176.349,93 evra sa kamatom od 2 % mesečno počev od 06.10.2012. godine. Ova hipoteka tada nije mogla biti upisana jer se kao vlasnik prema katastarskim podacima na stanu još uvek vodio prodavac od koga je GG kupio stan na osnovu ugovora od 16.01.2013. godine. Pravo vlasništva na spornom stanu u korist GG je upisano tek 06.11.2015. godine. U međuvremenu stan je prodat ovde tuženoj na osnovu ugovora zaključenog 15.12.2014. godine kada je i solemnizovan kod javnog beležnika. Kupoprodajna cena je bila 44.000 evra i u ugovoru je konstatovano da ju je kupac u celosti isplatio. Narednog dana tužena je podnela zahtev za upis prava vlasništva u katastar nepokretnosti. Tužena pre zaključenja ugovora nije poznavala GG lično, ali je njega poznavao njen suprug preko zajedničkog prijatelja. Tužena je nepokretnost kupila u nameri da reši stambeno pitanje porodice, ali se u stan nije nikada uselila. Prodala ga je ovde umešaču VV ugovorom od 29.12.2015. godine po ceni od 40.000 evra i to samo nekoliko dana nakon što je primila tužbu kojom je iniciran ovaj postupak.

Tužilac je protiv GG vodio parnicu radi isplate duga koja je pravnosnažno okončana presudama Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž 4000/17 od 29.03.2018. godine i Gž 3227/18 od 29.11.2018. godine tako što je GG obavezan da isplati tužiocu 13.345.514,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2014. godine. GG je založni dužnik po više osnova i upisano je više založnih prava u korist različitih založnih poverilaca na pokretnim stvarima za ukupan osnovni iznos obezbeđenog potraživanja od 527.000 evra. GG je vlasnik više nekretnina, parcela na kojima su upisane hipoteke, tako da nema imovine koja nije opterećena hipotekom.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je zaključio da je prodajom spornog stana dužnik GG onemogućio svog poverioca, ovde tužioca da naplati svoje potraživanje koje prema njemu kao dužniku ima, jer on ne poseduje drugu pokretnu ili nepokretnu imovinu na svom imenu iz koje bi tužilac mogao da naplati svoje potraživanje, jer je sva imovina opterećena hipotekom, ali je našao da je tužena prilikom kupovine spornog stana bila savesna jer ona nije znala niti je mogla znati da je stan opterećen hipoteom, jer hipoteka nije bila upisana u javnim knjigama pa je odbio tužbeni zahtev.

Suprotno, drugostepeni sud je na osnovu utvrđenih činjenica te analizirajući hronologiju događaja, zaključio da tužena nije bila savesna pa je cenio činjenicu da je tužena preko supruga bila povezana sa dužnikom GG i da je mogla da zna za njegovu prezaduženost, da se zapravo nikada nije uselila u predmetni stan, da ga je prodala jeftinije nego što ga je kupila (ovde umešaču) i to u kratkom vremenskom periodu nakon prijema tužbe u ovoj parnici, da je stan isplatila u gotovini, a što je bilo suprutno obavezi iz Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma („Službeni glasnik RS“ broj 20/09, 72/09, 91/10 i 139/14). Ocenio je da su se stekli uslovi iz člana 281. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa je preinačio prvostepenu odluku i usvojio je tužbeni zahtev tužioca.

Odredbom člana 281. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da se teretno raspolaganje može pobijati ako je u vreme raspolaganja dužnik znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu sa kojim je ili u čiju je korist pravna radnja preduzeta to bilo poznato ili moglo biti poznato.

Imajući u vidu utvrđene činjenice i citiranu zakonsku odredbu proizilazi da je drugostepeni sud izveo pravilan zaključak o tome da je GG kao prezaduženi dužnik u vreme kada je zaključio kupoprodajni ugovor sa tuženom znao da time nanosi štetu svom poveriocu, a da je i tužena takođe mogla da zna da je GG prezadužen, jer je na svojoj pokretnoj i nepokretnoj imovini (hipotekarni dug na pokretnoj imovini je obezbeđen u iznosu od 527.000 evra) bio prezadužen, jer je suprug tužene preko zajedničkog prijatelja poznavao GG. GG se u javne knjige kao vlasnik predmetnog stana upisao tek 06.11.2015. godine. Bitna činjenica je ta što u vreme kada je sporni ugovor između GG i tužene zaključen (15.12.2014. godine) ni GG nije bio upisan kao vlasnik stana (a to je tužena morala da zna) i da je tek nekoliko dana ranije podneo zahtev za uknjižbu. Na ovaj način GG je onemogućio tužioca da upiše hipoteku na predmetnom stanu u periodu od kupovine stana 16.01.2013. godine pa do njegove prodaje, do kraja 2014. godine. Naime, GG je predlog za uknjižbu podneo 27.11.2014. godine, a što proizilazi iz pouke i upozorenja javnobeležničkog zapisa o potvrdi privatne isprave sačinjene od strane javnog beležnika Božene Đorđević 15.12.2014. godine gde je navedeno da u vreme solemnizacije ugovora, promena nosioca na predmetnom stanu nije pravnosnažna. Narednog dana od zaključenja ugovora tužena je podnela zahtev za upis prava vlasništva u katastru nepokretnosti. U stan se nije uselila iako je tvrdila da ga je kupila zbog rešenja porodične situacije, a da se nesavesno ponela ukazuje i to da je stan prodala VV (ovde umešaču na njenoj strani), ugovorom od 29.12.2015. godine, odnosno samo nekoliko dana nakon što je primila tužbu u ovoj parnici i to za nižu cenu (40.0000 evra). I po oceni Vrhovnog kasacionog suda savesnost tužene je ozbiljno dovedena u pitanje kako prilikom kupovine predmetnog stana, tako i prilikom njegove prodaje, koja iako nije predmet ove parnice, ukazuje na ponašanja tužene u celokupnom pravnom poslu koji je preduzimala u vezi sa spornim stanom.

Vrhovni kasacioni sud je razmotrio revizijske navode o pogrešnoj primeni materijalnog prava, pa je ocenio da navodi revizije ne dovode u pitanje pravilnost presuđenja od strane drugostepenog suda.

Tužiocu se ne dosuđuju traženi troškovi za odgovor na reviziju jer ta parnična radnja nije bila nužna (čl. 154. st.1. ZPP).

Na osnovu izloženog odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić