Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6767/18 od 28.02.2019. godine delimično su odbijene žalbe tužilje, prvotuženog i drugotuženog i potvrđena je označena prvostepena presuda u stavovima dva i četiri izreke. Prvostepena presuda je preinačena u stavovima jedan, tri i pet izreke tako što su odbijeni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ništav Ugovor o prodaji nepokretnosti, overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov.br. .../... od 31.03.2009. godine zaključen između prvotuženog Poslovni prostor ''Stankom'' ad Beograd u stečaju i drugotuženog BB iz ..., kao i tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da ima pravo poseda i državine na troiposobnom stanu br. ... površine 104,68 m2, na ... spratu zgrade u ul. ... br. ..., kat.parcela ... list nepokretnosti br. ... KO ..., što su prvotuženi i drugotuženi dužni da priznaju i trpe, a tužilja je obavezana da plati prvotuženom iznos od 290.250,00 dinara, a drugotuženom iznos od 151.500,00 dinara, na ime troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavila tužilja zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju drugotuženi je osporio revizijske navode i predložio da se revizija tužilje odbije kao neosnovana, a troškove revizijskog postupka je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Pored toga što se u reviziji paušalno poziva na to je odluka koju pobija zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku revident bliže nije opredelila u čemu se takva povreda sastojala. To su razlozi zbog kojih bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju revident ukazuje ne može biti od uticaja u revizijskom postupku.

Predmet tužbe je zahtev za utvrđenje ništavosti Ugovora o prodaji nepokretnosti overenog pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov br. .../...od 31.03.2009. godine, zaključen između prvotuženog Poslovni prostor ''Stankom'' ad Beograd u stečaju, kao prodavca i drugotuženog BB iz ... . Takođe, zahtev se odnosi i na utvrđenje da tužilja ima pravo poseda i državine na troiposobnom stanu br. ... površine 104,68 m2, na ... spratu zgrade u ul. ... br. ..., kat.parcela ... list nepokretnosti br. ... KO ..., te da se tužilja u javnim knjigama upiše u svojstvu vlasnika označene nepokretnosti, kao i zahtev kojim je tužilja tražila da se obavežu prvotuženi i drugotuženi da se isele iz troisposobnog stana br. ... površine 104,68 m2, na ... spratu zgrade u ul. ... br. .., kat.parcela ... list nepokretnosti br. ... KO ... i da taj stan ispražnjen od svih lica i stvari predaju tužilji na slobodno i nesmetano korišćenje i raspolaganje.

Prema utvrđenim činjenicama tužilja i prvotuženi su zaključili Ugovor o prodaji pod brojem Ov br. .../... od 05.11.1996 godine, čiji je predmet uređivanje naknade za 2/3 idealnog dela nepokretnosti u ... u ul. ... br. ... pod kojima se podrazumeva 2/3 idealnog dela jedne ulične i dvorišne zgrade koju čine ZK telo a/2 upisane u ZKUL br. ... na kat.parceli ... KO ..., pravo korišćenja 2/3 idealnog dela na kat.parceli ... upisane u ZKUL br. ... KO ..., ukupne površine 245 m2, kao i svi građevinski pripadci i biljni zasadi na pomenutoj nepokretnosti. Prvotuženi se obavezao da tužilji na ime celokupne naknade za sve nepokretnosti označene u čl. 1 Ugovora izgradi i preda u posed i vlasništvo sledeće nepokretnosti: dvosoban stan u ... na lokaciji ... br. ... objekat u ul. ... br. ... u ... označen pod br. ... projektne površine 55,85 m2 i troisposoban stan u ..., na lokaciji ... blok ..., objekat u ul. ... ...-... na ... spratu označen pod br. ... projektne površine 97,78 m2. Pored toga se prvotuženi obavezao da tužilji do završetka izgradnje nepokretnosti iz čl. 2 obezbedi na privremeno korišćenje četvorosoban stan u ... u ul. ... br. ... -... na ... spratu označen pod br. ..., projektne površine 99,58 m2, (član 4). U slučaju da prvotuženi iz bilo kog razloga ne ispuni obavezu da izgradi i preda u posed nepokretnosti iz tačke 2. stav 1. tačka 2. ugovora tužilji će biti priznato pravo svojine na nepokretnosti koja joj je data na korišćenje. Na osnovu Ugovora o prodaji nepokretnosti overenog pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem Ov .../... od 31.03.2009. godine prvotuženi je prodao drugotuženom troiposoban stan u ul. ... ...-... u ... i na osnovu navedenog ugovora drugotuženi se kod nadležne službe za katastar nepokretnosti upisao kao vlasnik. Nakon toga ugovorom overenim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu Ov. .../... od 12.04.2010. godine, pravni prethodnik prvotuženog i tužilja su kao ugovorne strane konstatovale da je Vlada Republike Srbije- Komisija za raspodelu stanova prenela pravo davanja stana na korišćenje Gradskom društvenom fondu za građevinsko zemljište i puteve i to četvorosoban stan br. ..., ... sprat u ul. ... ..., kao i da je „Stankom“ nosilac jednokratnog prava raspolaganja na pomenutom stanu. Ovim ugovorom je predviđeno da će isti predstavljati osnov za uknjižbu prava svojine na opisanom stanu u korist prvotuženog. Takođe, prvotuženi se obavezao da preda tužilji sve potrebne verodostojne i vlasničke isprave za sticanje zakupa, vlasništva i uknjižbu i to navedenog dvosobnog stana u ul. ... br. ... i zaključenje ugovora o zakupu na neodređeno vreme na označenom četvorosobnom stanu u ul. ... br. ... . Ako se zaključi ugovor o zakupu opisanog stana (u ul. ... ... na ... spratu pod brojem ...) kao i ugovor o otkupu ovog stana sa vlasnikom Republikom Srbijom u smislu odredbe o Zakona o stanovanju, to prvotuženi priznaje pravo poseda i vlasništva tužilje na dvosobnom stanu u ... na lokaciji ..., blok ..., ... br. ... pod brojem ..., površine 55,85 m2, dok tužilja priznaje pravo poseda i vlasništva prvotuženom na troiposobnom stanu u ... na lokaciji „...“ blok ..., ... br. ...-... pod brojem ..., površine 97,78 m2.

Kod ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud nalazi da je prvotuženi najpre raspolagao stanom koji je trebalo da pripadne tužilji po osnovu ugovora od 05.11.1996. godine u korist drugotuženog na osnovu čega se drugotuženi uknjižio kao vlasnik tog stana, a da je tek nakon toga prvotuženi sa tužiljom regulisao prava i obaveze povodom moguće razmene i priznanja prava svojine prvotuženog na tom stanu. Prvostepeni sud izvodi zaključak da je tužilja uslovno pristala da prizna pravo svojine prvotuženom na stanu u ...ulici br. ... (stan br. ...) i time pravno osnaži promet tog stana u korist drugotuženog, ukoliko stekne položaj zakupca, a potom i položaj vlasnika stana na adresi ... br. ...., na stanu br. ... . Prvostepeni sud je zauzeo stav da do zaključenja ugovora o zakupu nije došlo i da nije došlo ni do otkupa stana. Iz navedenih razloga prvostepeni sud izvodi zaključak da Ugovorom od 12.04.2010. godine nije bila moguća zamena ispunjenja i da prava i obaveze iz ugovora od 12.04.2010. godine nisu mogli da budu uspostavljeni, niti je osnovni ugovor od 05.11.1996. godine mogao da bude izmenjen. Prvostepeni sud je mišljenja da tužilja u svakom slučaju nije mogla da stekne pravo svojine na predmetnom stanu po osnovu otkupa, budući da je uslov za otkup stana bilo ili stanarsko pravo ili ugovor o zakupu koji formalno nikada nije zaključen. Iz ovog razloga, prvostepeni sud smatra da prvotuženi nije mogao raspolagati stanom br. ... na adresi u ul. ... br. ...-... u korist drugotuženog, a da je ugovor zaključen u tom pogledu ništav, pri čemu je zahtev za upis takvog svojinskog prava tužilje u odgovarajući registar odbačen iz razloga što je za to nadležna Služba katastra nepokretnosti. Prvostepeni sud zaključuje da je osnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi pravo na posed i državinu tog objekta, ali da nije osnovan zahtev kojim je tražila iseljenje i predaju navedenog stana. Ovakvo stanovište zasniva na tome što nalazi da je tužilja vlasnik stana u ... ulici br. ... pod brojem ..., pa može da ostvaruje svojinska prava na istom, ali da za iseljenje prvotuženog i drugotuženog iz tog stana ne postoji pasivna legitimacija, jer se isti ne nalazi u stečajnoj masi prvotuženog, dok je drugotuženi otuđio predmetni stan u korist trećeg lica.

Drugostepeni sud ne prihvata u potpunosti stanovište na kojem je zasnovana prvostepena odluka. Naime, drugostepeni sud smatra da je pravilno odbijen zahtev tužilje za iseljenje prvotuženog i drugotuženog iz pomenutog stana i odbačena tužba za dozvolu uknjižbe prava tužilje na istoj nepokretnosti, ali da je pogrešno primenom materijalnog prava utvrđuje ništavost Ugovora o prodaji nepokretnosti overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov.br. .../... od 31.03.2009. godine. Drugostepeni sud smatra da je, nasuprot pogrešnom zaključku prvostepenog suda, između tužilje i prvotuženog zaključen ugovor o zakupu stana br. .... u ul. ... ... . Iz navedenog drugostepeni sud zaključujue da tužilja ima svojstvo zakupca i samim tim i obavezu da otkupi stan. Zaključuje i da je na strani tužilje postojao pravni interes za regulisanje otkupa stana u kome boravi, a da to što tužilja nije preduzimala radnje u cilju otkupa stana ne može biti od uticaja na punovažnost ugovora zaključenog između prvotuženog i drugotuženog, niti to utiče na pravnu valjanost ugovora zaključenog između tužilje i prvotuženog od 12.04.2010. godine. Drugostepeni sud smatra da je između tužilje i prvotuženog izvršen prenov (novacija), jer je postojala stara obligacija iz ugovora od 05.11.1996. godine, dok je ugovorom od 12.04.2010. godine ugovorena nova obligacija sa različitim predmetom, sa namerom stranaka da se prenov izvrši. Kako ne postoji ništavost ugovora Ov br. .../... od 31.03.2009. godine, to tužilja nema pravo da joj se prizna pravo poseda i državine na stanu br...., u ul. ... ...., bliže opisanog u izreci, zbog čega je u tom delu preinačena prvostepena presuda, dok je u preostalom delu ista odluka potvrđena.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je ocenio da tužilja bez osnova zahteva da se prvotuženi i drugotuženi isele iz troiposobnog stana br. ... površine 104,68 m2 na ... spratu zgradu u ul. ... br. .... i da taj stan ispražnjen od lica i stvari preda u posed, kao i da nije dozvoljen zahtev za dozvolu uknjižbe prava svojine tužioca na označenoj nepokretnosti. Takođe, drugostepeni sud je pravilno našao da su bez osnova zahtevi tužilje za utvrđenje ništavosti ugovora o prodaji nepokretnosti Ov br. ..../... od 31.03.2009. godine zaključenog između prvotuženog i drugotuženog i zahtev za utvrđenje prava poseda i državine tužioca na predmetnom stanu, zbog čega su u tom delu bili ispunjeni uslovi za preinačenje prvostepene presude.

Revizijom tužilje osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Po navodima revidenta na osnovu ugovora od 05.11.1996. godine stekao je prvenstveno pravo vlasništva na troiposobnom stanu u .... u ul. ... br. ...-..., zbog čega je dovođenjem u zabludu od strane prvotuženog u pogledu mogućnosti otkupa stana u ul. ... br. ...-...zaključio ugovor od 12.04.2010. godine, iako za to nije imao interes. Smatra da zaključenjem ugovora od 12.04.2010. godine nije mogla da bude izvršena konvalidacija ugovora od 05.11.1996. godine, jer su prvotuženi i drugotuženi mimo znanja i saglasnosti tužioca izvršili prenos prava svojine na troiposobnom stanu u ... u ul. ... br. ...-.... Ukazuje da nije mogla da realizuje zaključenje ugovora o zakupu i ugovora o otkupu stana krivicom prvotuženog, jer je prećutao istinu o stvarnom vlasništu nad stanom u ... u ul. ... br. ..., pri čemu nije moguće izvršiti zaključenje navedenih ugovora sa Vladom Republike Srbije.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužilje.

Sticanje prava svojine prema čl. 20. i čl. 21. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa moguće je na osnovu pravnog posla. Pravni posao koji za predmet ima prenos prava svojine na nepokretnosti mora ispuniti i propisani uslov forme, sve kako bi mogao proizvesti pravno dejstvo. U svakom slučaju, prenos svojine koji se vrši pravnim poslom je derivativni način sticanja koji se okončava upisom takvog prava sticaoca kod odgovarajućeg registra nepokretnosti u smislu člana 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Razume se, preduslov valjanosti takvog sticanja podrazumeva da je prenosilac u trenutku raspolaganja imao pravo koje prenosi i da postoji osnov koji je podoban da se izvrši prenos svojine sa prenosioca na sticaoca.

Dalje, tumačenjem člana 409. Zakona o obligacionim odnosima fakultativne obaveze su takve obaveze kod kojih dužnik ima samo jedan predmet, ali se takve obaveze može osloboditi ukoliko poveriocu preda neki drugi određeni predmet. Za razliku od alternativnih obligacija, dužnik duguje uvek samo jedan predmet, ali je istovremeno ovlašćen da obligaciju realizuje bilo dugovanom, bilo nekim drugim predmetom koji je ugovorom ustanovljen. Upravo zbog toga proizlazi da je kod fakultativnih obligacija pravo izbora načina na koji će biti izršena obaveza na njenom dužniku.

U konkretnom slučaju, tužilja i prvotuženi su bili u poslovnom odnosu po dva ugovora koji su se odnosili na promet nepokretnosti. Ugovorom Ov br. .../... od 05.11.1996. godine tužilja i prvotuženi sporazumeli su se da se izvrši razmena nepokretnosti i to tako što je tužilji trebalo da pripadne pravo svojine i na troisposobnom stanu u ... u ul. ... br. ...-... pošto isti prvotuženi izgradi i preda mu u posed, a ukoliko to ne učini iz bilo kog razloga tužilji će biti priznato pravo svojine na četvorosobnom stanu u ... u ul. ... ...-... koji mu je u trenutku zaključenja ugovora bio predat na privremeno korišćenje. Iz ovakvog ugovora obaveza prvotuženog prema tužilji je bila fakultativno postavljena u pogledu izbora nepokretnosti koju će biti stavljena u razmenu. Na takav način ovakav pravni posao ne može se kvalifikovati kao podoban da proizvede pravnu posledicu definitvnog prenosa prava vlasništva. Ispunjenje kauze ugovora o razmeni nepokretnosti je u pogledu razrešenja obaveze prvotuženog bila uslovljena njegovim izborom, pa je time i promet u vidu razmene nepokretnosti bio ograničen. Upravo je to bio razlog zbog čega su tužilja i prvotuženi zaključili ugovor Ov br. .../... od 12.04.2010. godine.

Kod takvog stanja stvari, predmet ugovora Ov br. .../... od 12.04.2010. godine odnosio se na definisanje obaveze prvotuženog kojom tužilji ustupa pravo zakupa na određeno vreme na četvorosobnom stanu u ..... u ul. ... ...-... uz pravo otkupa od vlasnika – Republike Srbije. Ugovorne stranke saglasile su se u vezi izbora načina kojim će prethodno zaključeni posao sa osnovom u razmeni nepokretnosti biti konačno realizovan. Ovim je prethodno postojeća faktultativna obaveza prvotuženog svedena na prostu obligaciju sa samo jednim predmetom čijim izvršenjem ona prestaje. Istovremeno, ni predmet tužbe ne uključuje zahtev tužioca za utvrđenje prava vlasništva na troisposobnom stanu u ... u ul. ... br. ...-... u skladu sa predmetom obaveze prvotuženog po ugovoru Ov br. .../... od 05.11.1996. godine.

Imajući u vidu navedeno proizlazi, najpre, da su bez uticaja navodi revizije o tome da je ugovor Ov br. .../... od 12.04.2010. godine bio zaključen u stanju zablude tužilje u koje je doveden od strane prvotuženog. Postojanje prevarnog postupanja prvotuženog u zaključenju označenog ugovora predstavlja razlog za njegov poništaj u smisli člana 65. st. 1.Zakona o obligacionim odnosima, kao rušljivog pravnog posla. Međutim, ispitivanje valjanosti označenog pravnog posla u tom pogledu nije bilo predmet zahteva tužioca u ovoj pravnoj stvari. Cilj navedenog ugovora sastojao se u tome da se tužilji omogući sticanje svojstva zakupca i pravo otkupa nepokretnosti u ... u ul. ... ...-... od vlasnika. Sledi da su ovim, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, saglasnim izjava volje tužilja i prvotuženi zamenili raniju obligaciju iz ugovora Ov br. .../... od 05.11.1996. godine, shodno članu 348. Zakona o obligacionim odnosima. Novacija je izvršena upravo u delu koji se odnosi na to da se tužilji umesto prenosa prava vlasništva na četvorosobnom stanu u ... u ul. ... ...-..., kao jedan od načina ispunjenja obaveze prvotuženog, ustupi uže pravo u vidu prava zakupa i prava otkupa. To su sve okolnosti koje ukazuju na to da se prvotuženi u svakom slučaju koristio datim fakultativnim ovlašćenjem da predmet njegove obaveze iz ugovora Ov br. .../... od 05.11.1996. godine ne bude prenos prava vlasništva na troisposobnom stanu u ... u ul. ... br. ...-..., a i da to nije bilo nepoznato tužiocu, već se upravo sa tim i saglasio. Razlozi zbog kojih je tužilac tako postupio suštinski se svode na ocenu celishodnosti njegovog postupanja koje samo po sebi ne može biti predmet ispitivanja u sudskom postupku.

Nisu osnovani ni revizijski navodi u delu koji se odnose na to da je tužilja stekala prvenstveno vlasništvo na troiposobnom stanu u ... u ul. ... br. ...-... po prethodno navedenim pravnim poslovima, zbog čega prvotuženi istim nije mogao dalje da raspolaže u korist drugotuženog po ugovoru Ov br. .../... od 19.09.2018. godine. Ovo iz razloga što je po ugovoru Ov br. .../... od 05.11.1996. godine, nasuprot revizijskim navodima, tužilac raspolagao samo uslovnim osnovom sticanja prava vlasništva na spornoj nepokretnosti u zavisnosti od izbora dužnika obaveze-prvotuženog u vršenju ugovorenog fakultativnog ovlašćenja. Prenos prava vlasništva na nepokretnosti pravnim poslom je svakako definitivan tek momentom njegovog upisa kod nadležnog registra nepokretnosti. Takav upis tužilja nije ishodovala, niti su prema svim okolnostima uopšte bili ispunjeni uslovi za takav upis. Zajedničkim postupanjem tužilje i prvotuženog nisu ostvareni uslovi kojim za kvalifikaciju ugovora Ov br. .../... od 05.11.1996. godine kao podobnog za sticanje prava vlasništva upravo na spornom stanu. Dejstva tog pravnog posla svedena su na prenos prava korišćenja na drugoj nepokretnosti koja su konkretizovana ugovorom Ov br. .../... od 12.04.2010. godine. Posledica prethodno navedenog ukazuje i na neosnovanost zahteva tužioca za utvrđenje prava poseda i državine na troiposobnom stanu u ... u ul. ... br. ...-..., odnosno zahteva za predaju ove nepokretnosti usmerenog prema tuženima, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.

Pri tome, nižestepeni sudovi su pravilno ocenili nedozvoljenim zahtev tužioca za dozvolu uknjižbe njegovo vlasništva na spornom troiposobnom stanu u ... u ul. ... br. ...-..., jer isti ne ulazi u domen sudskog odlučivanja, već se promena stanja vlasništva u javnim registrima nepokretnosti vrši prema pravilima upravnog postupka pred odgovarajućom Službom za katastar nepokretnosti.

Na osnovu izloženog i člana 414 ZPP Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužilje kao neosnovanu.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP odbijen je zahtev drugotuženog za naknadu troškva odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić