Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sporazumom od 22.09.2004. godine Republička direkcija za imovinu Republike Srbije je deo svojih ovlašćenja - poslova u odnosu na nepokretnosti navedene u spisku koji čini sastavni deo tog sporazuma, prenela na tužioca. Poslove, prenete označenim sporazumom, tužilac obavlja i u odnosu na zgradu u ulici ... broj .. u Beogradu. Rešenjem upravnog organa tuženog od 15.01.2008. godine tužilac je obavezan da plati naknadu za korišćenje građevinskog zemljišta za navedenu zgradu. Tužilac to rešenje nije pobijao žalbom, a iznos naknade je platio. Rešenjem drugostepenog upravnog organa tuženog od 21.01.2016. godine odbijen je zahtev kojim je tužilac tražio da se rešenje od 15.01.2008. godine oglasi ništavim. Presudom Upravnog suda U. 5230/16 od 13.09.2017. godine odbijena je tužba kojom je tužilac protiv tog rešenja pokrenuo upravni spor.

Ovako utvrđeno činjenično stanje ne dovodi se u sumnju izjavljenom revizijom, jer se ni jednim njenim navodom ne ukazuje da je neka od izloženih činjenica pogrešno utvrđena, niti se navodi neka činjenica koju su nižestepeni sudovi propustili da utvrde.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je u ovom sporu pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o o bligacionim odnosima propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi. Prema stavu 2. tog člana, obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s`obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

U konkretnom slučaju, i po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, nema mesta usvajanju tužbenog zahteva primenom navedene zakonske odredbe.

Isplata naknade za korišćenje građevinskog zemljišta, izvršena na osnovu konačnog i pravnosnažnog upravnog akta, nije plaćanje bez osnova i ne daje pravo tužiocu da zahteva vraćanje na osnovu citiranog člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Konačni i pravnosnažni upravni akt na osnovu kojeg je izvršeno plaćanje ostao je na snazi - pravnosnažnim rešenjem odbijen je tužiočev zahtev da se taj upravni akt oglasi ništavim, tako da nema mesta vraćanju plaćenog ni po stavu 2. navedenog člana.

Revizijom tužioca, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se osporava pravilnost primenjenog materijalnog prava.

Tačno je da naknadu za korišćenje izgrađenog javnog građevinskog zemljišta i ostalog građevinskog zemljišta u državnoj svojini, u smislu člana 77. stav 1. i 2. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 47/03) i članu 5. stav 1. i 2. Odluke o naknadi za korišćenje građevinskog zemljišta („Službeni list Grada Beograda“ broj – 37/04) plaća vlasnik objekta, a izuzetno nosilac prava korišćenja na objektu, odnosno posebnom delu objekta ili zakupac, ako je objekat ili posebni deo objekta izdat u zakup. Tužilac nije vlasnik zgrade u ulici ... broj .. u Beogradu. Sporazumom od 22.09.2004. godine, zaključenim sa Republičkom direkcijom za imovinu Republike Srbije koja u ime Vlade Republike Srbije upravlja označenom zgradom, tužilac nije stekao pravo korišćenja već na osnovu tog sporazuma obavlja samo određene poslove u odnosu na tu i druge nepokretnosti navedene u spisku koji čini sastavni deo tog sporazuma.

Međutim, i pored toga, pravno dejstvo konačnog i pravnosnažnog rešenja o određivanju naknade za korišćenje građevinskog zemljišta nije moguće zanemariti u ovom sporu. Sve dok to rešenje postoji nema neosnovanog obogaćenja tužene jer je deo imovine tužioca - novčani iznos plaćen po tom rešenju, prešao u imovinu tužene sa pravnim osnovom koji ni naknadno nije otpao. Tužilac nije dozvoljenim pravnim sredstvima osporavao pravilnost rešenja o određivanju naknade, iz razloga što je doneto pogrešnom primenom navedene zakonske odredbe i odredbe podzakonskog akta.

Revizijski navodi u kojima se tužilac poziva na pravni stav Upravnog suda od 04.04.2017. godine i odluku Ustavnog suda Už. 1628/16 od 10.11.2017. godine (donetu u postupku po ustavnoj žalbi protiv presude Upravnog suda U. 4799/13 od 04.02.2016. godine) su od značaja za upravni postupak u kojem se odlučuje o naknadi za korišćenje građevinskog zemljišta i njenom obvezniku, ali nisu od uticaja na odluku u ovom sporu. Irelevantno je i pozivanje tužioca na neujednačenu sudsku praksu - presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 687/19 od 18.03.2019. godine, jer navedena presuda nije doneta u istovetnom činjeničnom-pravnom sporu (upravni akt na osnovu kojeg je tužilac platio naknadu čiji povraćaj traži u tom sporu poništen je, što ovde nije slučaj).

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić