Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, zastupnik tužene je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i iz razloga propisanih članom 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14). Naime, nema razloga koji ukazuju na potrebu razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava. O pravu tužilaca i o visini tražene naknade, sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, a revizijom se neosnovano ukazuje na odluku Ustavnog suda i odluku ESLJP, jer se ovim odlukama ne ukazuje na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Odluke nižestepenih sudova o osnovanosti tužbenog zahteva zasnovane su na primeni odgovarajućih odredaba materijalnog prava i u skladu su sa zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.11.2018.godine, da Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Zato je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, dok prema članu 479. stav 6. ZPP, protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužbom podnetom 20.02.2019. godine tužioci su tražili naknadu materijalne štete u iznosima od 221.505,64 dinara, 208.840,61 dinara i 197.636,89 dinara što je i vrednost predmeta spora navedena u uvodu prvostepene presude u odnosu na svakog tužioca posebno jer nisu nužni i jedinstveni suparničari.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, što znači da se radi o sporu male vrednosti, u kome revizija nije dozvoljena, to je i revizija tužene nedozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Bez obzira što je odluka preinačena, u ovom slučaju revizija nije dozvoljena jer je u posebnoj glavi Zakona o parničnom postupku koji reguliše postupak u sporu male vrednosti propisano da revizija u ovim slučajevima nije dozvoljena, pa specijalno pravilo isključuje primenu opštih pravila (član 467. ZPP).

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić