U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ...., uz učešće umešača na strani tužioca, BB iz ..., oboje zastupa Dara Hut, advokat u ..., protiv tuženog VV iz ..., čiji je punomoćnik Goran Kovačević, advokat u ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6110/2018 od 27.02.2019. godine, u sednici veća održanoj 31.08.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 6110/2018 od 27.02.2019. godine, tako što se žalba tužioca i umešača na strani tužioca ODBIJA kao neosnovana, a POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu br. P 3262/2015 od 24.04.2018. godine u stavu prvom izreke.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom na ime troškova celog parničnog postupka isplati iznos od 118.875,00 dinara, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu br. P 3262/2015 od 24.04.2018. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati na ime sticanja bez osnova iznos od 8.500 evra u dinarskoj protivvrednosti sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 31.01.2006. godine do isplate, u roku od 15 dana. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 130.125,00 dinara u roku od 15 dana.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 6110/2018 od 27.02.2019. godine preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke, tako što je obavezao tuženog da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 8.500 evra, sa kamatom po stopi koju utvrđuje Evropska centralna banka, počev od 31.01.2006. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate kao i u stavu drugom izreke, tako što je obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 194.075,00 dinara. Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 22.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja drugostepene presude pa do isplate, u roku od 15 dana.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, koje su učinjene pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac i umešač na strani tužioca su dali odgovor na reviziju i postavili zahtev za naknadu troškova njegovog sastava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014), pa je ocenio da je revizija tuženog dozvoljena i da je osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda postupka pred drugostepenim sudom na šta se revizijom ukazuje, ali se ne navodi u čemu se te povrede postupka sastoje.

Prema činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su 17.11.2005. godine zaključili ugovor o zajedničkoj izgradnji jednoiposobnog stana površine 42 m2 u ..., u Ul. ... br. ... . Ugovoreno je da će tužilac kao suinvestitor da finansira izgradnju stana u grubim radovima i da tuženom kao investitoru najkasnije do 01.05.2006. godine isplati iznos od 16.000 evra na ime finansiranja izgradnje. Tuženi je preuzeo obavezu da izgradi stan i preda ga tužiocu u orijentacionom roku do 30.04.2006. godine. Za isti stan su tužilac, kao suinvestitor i tuženi kao investitor zaključili 31.01.2006. godine ugovor o izgradnji stana, kojim su ugovorili da na dan potpisivanja ugovora suinvestitoru pripada u svojinu jednoiposoban stan, površine 42 m2, koji se nalazi u ...u Ul. ... br. ..., da je vrednost stana 16.000 evra i da će tužilac tu sumu isplatiti najkasnije do 01.05.2006. godine, a da je orijentacioni rok za izgradnju stana 30.04.2006. godine. Supruga tužioca, BB ovde umešač je kao suinvestitor sa tuženim kao investitorom 17.11.2005. godine zaključila ugovor o zajedničkoj izgradnji dvoiposobnog stana, površine 72,24 m2 u ..., ul. ... ... . Obaveza umešača kao suinvestitora je bila da finansira izgradnju ovog stana u grubim radovima sa iznosom od 31.500 evra, da uplatu izvrši najkasnije do 01.05.2006. godine, a tuženi se obavezao da će stan završiti orijentaciono 30.04.2006. godine. Za oba stana tužilac je izvršio uplatu u ukupnom iznosu od 40.000 evra i to 17.11.2005. godine je platio tuženom 20.000 evra, 28.12.2005. godine iznos od 5.000 evra i 31.01.2006. godine iznos od 15.000 evra. Tuženi, kao investitor izgradnje, nije svoju obavezu ispunio u ugovorenom roku, pa su tužilac i umešač pokrenuli parnicu sa tužbenim zahtevom da se obaveže tuženi da im u posed preda stanove za koje su zaključili ugovore. Parnica je dovršena presudom Petog opštinskog suda u Beogradu br. P 1659/07 od 15.10.2008. godine (postala je pravnosnažna 31.12.2008. godine), kojom je tuženi obavezan da tužiocu AA preda na korišćenje jednoiposoban stan br. ... na ... spratu, površine 40 m2 u ..., Ul. ... br. ..., a tužilji (ovde umešaču) BB da preda na korišćenje dvoiposoban stan površine 74,24 m2, stan br. ... na ... spratu u Ul. ... br. ... . U postupku izvršenja ove presude, ovde umešaču BB je predat u posed dvoiposoban stan br. ..., za koji je ona zaključila ugovor o zajedničkoj izgradnji sa tuženim i predat joj je potpuno završen stan. Tužiocu nije predat stan br. .., zato što je tuženi kao investitor taj stan dovršio i prodao ga GG koji je potom stan poklonio DD, te pošto je DD pokrenula parnicu radi utvrđenja prava svojine na ovom stanu, a koji je okončan tako što je utvrđeno da je ona vlasnik predmetnog stana (pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu br. P 82395/10 od 03.05.2012. godine, a koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5505/12 od 14.11.2013. godine), tuženi tužiocu nije mogao po pravnosnažnoj presudi da preda državinu ugovorenog stana.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da tužilac nije dokazao da tuženi bez pravnog osnova drži iznos od 8.500 evra, polazeći od odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, i to iz razloga što su se tužilac i umešač uselili u potpuno dovršen dvoiposoban stan, za koji je ugovorena cena bila 31.500 evra, ali za izgradnju stana u grubim radovima, te da uplatom ukupnog iznosa od 40.000 evra, nije došlo do neosnovanog obogaćenja na strani tuženog, pa je odbio tužbeni zahtev tužioca.

Suprotno, drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud izveo nepravilan zaključak o tome da je za odluku o zahtevu tužioca relevantna činjenica što je umešaču BB u postupku prinudnog izvršenja presude tuženi predao potpuno završen stan, a ne stan u grubim radovima, kako je to ugovorom od 17.11.2005. godine bilo ugovoreno. Ocenio je da tuženi neosnovano drži tužiočevih 8.500 evra, a da neraščišćene odnose između tuženog i umešača, tuženi može sa njom da raščisti u posebnoj parnici, budući da je tuženi sa umešačem imao zaključen zaseban ugovor.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata pravno stanovište drugostepenog suda.

Članom 171. stav 1. Porodičnog zakona je propisano da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Članom 174. je propisano da zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno (stav 1.). Stavom 2. je propisano da se smatra da poslove redovnog upravljanja supružnik uvek preduzima uz saglasnost drugog supružnika.

Naime, tužilac i tuženi su kao supružnici zajedničkim sredstvima kupili oba stana (tužilac jednoiposoban stan površine 42 m2, a umešač dvoiposoban stan površine 72,24 m2) u izgradnji i to za ukupno ugovorenu cenu od 47.500 evra. Uplatili su 40.000 evra, u tri navrata, ne navodeći ni u jednoj potvrdi na koji se od dva stana konkretna uplata odnosi. Da se radilo o njihovom zajedničkom sticanju oba stana proizlazi iz podneska umešača od 01.02.2016. godine, u kojem ona traži da u parnici učestvuje kao umešač na strani tužioca, a u kojem je navela da su tokom trajanja braka stekli kuću u ..., koju su prodali radi kupovine dva stana u ..., da su zaključili sa tuženim dva ugovora o zajedničkoj izgradnji, da se ugovor o kupovini dvoiposobnog stana samo formalno vodi na njenom imenu, a da se ugovor o kupovini stana od 42 m2 samo formalno vodi na ime tužioca, da je sve poslove oko zaključenja oba ugovora o zajedničkoj izgradnji vodio tužilac i to u svoje ime i u njeno ime koja ga je na to ovlastila. Utvrđeno je da je umešaču u postupku prinudnog izvršenja pravnosnažne presude predata državina potpuno dovršenog dvoiposobnog stana iako je ugovorom o zajedničkoj izgradnji bila ugovorena izgradnja samo grubih radova. Stan koji je formalno tužilac kupio na svoje ime u površini od 42 m2 nije mogao biti predat tužiocu u državinu ni prinudnim izvršenjem, jer je tuženi u međuvremenu taj stan prodao, a kupac stana ga poklonio, te je pravnosnažnom presudom utvrđeno pravo vlasništva poklonoprimca, tako da predaja poseda nije ni moguća.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nema neosnovanog obogaćenja na strani tuženog na osnovu člana 210. ZOO i pored činjenice što tuženi nije niti će predati državinu stana za koji je formalno ugovor zaključio tužilac. Naime, bez obzira što su formalno zaključena dva ugovora, a imajući u vidu da se radi o zajedničkoj imovini tužioca i umešača i da prilikom isplate iznosa od 40.000 evra nigde nije označeno na koji se stan i koliki deo uplata odnosi, proizlazi zaključak da je za oba stana isplaćeno 40.000 evra od ukupno ugovorenih 47.500 evra. Iznos od 8.500 evra (razlika između ugovorenih 31.500 evra za stan umešača u gruboj fazi i ukupno isplaćenih 40.000 evra) notorno je utrošen od strane tuženog na dovršetak tog dvoiposobnog stana od 72,25 m2 koji je potpuno dovršen predat umešaču i koji je zajednička imovina sa tužiocem te se tuženi nije neosnovano obogatio, jer je novac utrošen na dovršetak stana. Predmet utvrđenja u ovoj parnici nije bila činjenica o visini troškova za dovršetak dvoiposobnog stana (troškovi uvođenja struje, vode, postavke podova, keramičkih pločica u kupatilu, sanitarija obrade zidovi itd). Međutim, po slobodnom sudijskom uverenju (član 232. ZPP), ovaj sud je ocenio da nema neosnovanog obogaćenja na strani tuženog. Zato tužbeni zahtev tužioca nije osnovan i pravilno ga je prvostepeni sud odbio.

Imajući u vidu izloženo, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Kako je Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu, to je na osnovu člana 165. stav 2. i članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP odlučio o svim troškovima postupka, pa je obavezao tužioca da tuženom nadoknadi troškove u ukupnom iznosu od 118.875,00 dinara, u roku od 15 dana. Troškovi postupka se odnose na sastav odgovora na tužbu i na dva obrazložena podneska po 11.250,00 dinara (ukupno 33.750,00 dinara), za pristup na 5 održanih ročišta po 12.750,00 dinara (63.750,00 dinara) i za pristup na tri ročišta koja nisu održana po 7.125,00 dinara (21.375,00 dinara). Troškovi postupka su odmereni na osnovu tarifnog broja 13. i 15. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12). Tuženom nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka jer nije postavio zahtev za naknadu tih troškova.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić