U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Univerzal banka AD Beograd - u stečaju, čiji je punomoćnik Biserka Lakićević, advokat u..., protiv tuženog EI Holding korporacija AD Niš - u stečaju, čiji je punomoćnik Željko Ivetić, advokat u ..., radi utvrđenja razlučnog prava, vrednost predmeta spora 100.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2163/19 od 06.02.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 19.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2163/19 od 06.02.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2163/19 od 06.02.2020. godine preinačena je presuda Privrednog suda u Nišu P 725/18 (2017) od 08.02.2019. godine i presuđeno je tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca prema tuženom i utvrđeno razlučno pravo tužioca kao pravo odvojenog namirenja po rešenju Službe za katastar nepokretnosti u Nišu broj ...-...-.../... od 09.02.2006. godine, rešenju Službe za katastar nepokretnosti u Nišu br. ... ...-...-.../... od 15.06.2009. godine i rešenju Privrednog suda u Beogradu St 119/2010 od 28.01.2015. godine u visini priznatog potraživanja od 14.028.300,36 dinara, po zaključku Privrednog suda u Nišu o utvrđenim potraživanjima St 47/2015 od 11.04.2017. godine i to sa obimom udela od 59,10430% na nepokretnostima bliže označenim u izreci i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 62.700,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je tuženi, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20), i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovani su navodi revizije da je drugostepeni sud protivno odredbama Zakona o parničnom postupku prihvatio preinačenje tužbe tužioca, izvršeno podneskom od 15.01.2019. godine. Tužilac je prvobitno opredeljenim tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi razlučno pravo tužioca za iznos priznatog potraživanja po zaključku Privrednog suda u Nišu St 47/2015 od 11.04.2017. godine i pravo prvenstva naplate priznatog potraživanja na navedenim nepokretnostima. Zatim je u podnesku od 15.01.2019. godine konačno uredio tužbeni zahtev u smislu što je naveo visinu priznatog potraživanja i procenat prenetog prava naplate potraživanja zaključkom od 11.04.2017. godine. Na ovaj način tužilac nije povećao postojeći tužbeni zahtev, promenio istovetnost tužbenog zahteva, niti istakao drugi zahtev uz postojeći, već je samo provobitno postavljeni zahtev za utvrđenje razlučnog prava tužioca za iznos priznatog potraživanja po zaključku Privrednog suda u Nišu St 47/2015 od 11.04.2017. godine dopunio podacima o visini priznatog potraživanja i procentu prenetog prava naplate tim zaključkom. Stoga se ne radi o preinačenju tužbe u smislu člana 200. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Osim toga, drugostepeni sud je presudom utvrdio razlučno pravo tužioca u obimu udela od 59,10430% na određenim nepokretnostima, dakle manje od prvobitno traženog u obimu od 1/1, i to radi namirenja potraživanja u tačno određenoj visini. Iz tog razloga je neosnovan navod revizije kojim se ukazuje na bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 199. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje postojanja razlučnog prava tužioca na predmetnim nepokretnostima, kao pravo odvojenog namirenja u iznosu priznatog potraživanja po zaključku o utvrđenim potraživanjima St 47/15 od 11.04.2017. godine.

Revident smatra da tužilac nije stekao pravo odvojenog namirenja priznatog potraživanja jer nije stekao hipoteku upisom u katastar nepokretnosti na osnovu pravnosnažne sudske odluke, u smislu odredbe člana 8. stav 1. tačka 4. Zakona o hipoteci.

Prema utvrđenim činjenicama, pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 119/2010 od 28.01.2015. godine, poveriocima stečajnog dužnika ŠKO „Denarius“ AD - u stečaju, među kojima i ovde tužiocu preneto je pravo naplate potraživanja stečajnog dužnika prema njegovim dužnicima, saglasno specifikaciji poverilaca, dužnika i potraživanja u tabeli prikazanoj pod tačkom 4. izreke navedenog rešenja. Tužiocu je utvrđeno potraživanje u ukupnom iznosu od 22.527.488,77 dinara, sa procentom učešća u ukupnim potraživanjima prema stečajnom dužniku od 59,10430%, i utvrđenim iznosom za prenos od 19.830.872,00 dinara. Neto potraživanje stečajnog dužnika ŠKO „Denarius“ AD u stečaju prema njegovom dužniku, ovde tuženom iznosi 19.444.667,04 dinara, pa je ovde tužiocu (kao jednom od ukupno 44 poverilaca stečajnog dužnika kojima je preneto pravo naplate potraživanja stečajnog dužnika prema njegovim dužnicima) preneto pravo naplate 59,10430% od 19.444.667,04 dinara. Utvrđeno je da su svih 44 poverilaca označenih u tabeli navedenog rešenja Privrednog suda u Beogradu od 28.01.2015. godine stekli pravni osnov sticanja založnog prava uz preneto pravo naplate potraživanja, od čega je tužilac stekao založno pravo sa obimom udela od 59,10430%. Tužilac je sa ostalim poveriocima trećeg isplatnog reda u stečajnom postupku koji je vođen nad ŠKO „Denarius“ AD Beograd u stečaju, koji je zaključen rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 28.01.2015. godine, namiren na taj način što je u navedenom rešenju označeno da se vrši prenos prava naplate potraživanja od dužnika stečajnog dužnika sa svim sporednim pravima i potraživanjima, i zasnovanim sredstvima obezbeđenja plaćanja, shodno tabeli u kojoj se nalazi tuženi kao dužnik stečajnog dužnika. Tužilac je prijavio potraživanje koje ima na osnovu navedenog rešenja u postupku stečaja koji se vodi nad tuženim pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St 47/2015, i priznato mu je potraživanje u novčanom iznosu od 14.028.300,36 dinara, a prijavljeno razlučno pravo je osporeno u celosti sa obrazloženjem da isto nije upisano u javne knjige. Služba za katastar nepokretnosti Niš je rešenjima, navedenim u izreci drugostepene presude od 09.02.2006. godine i od 15.06.2009., godine dozvolila da se izvrši upis zabeležbe rešenja o izvršenju Iv 4412/05 i Iv 2737/06 od 31.07.2006. godine u korist ŠKO „Denarius“ AD Beograd na nepokretnostima bliže opisanim u izreci presude.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je zaključio da se ne radi o prenosu potraživanja, već o prenosu prava naplate potraživanja, te da zato nije došlo do prenosa založnog prava na nepokretnostima po sili zakona, u trenutku prenosa potraživanja na tužioca. Smatra da se radi o sticanju založnog prava na osnovu pravnosnažne sudske odluke, tzv. sudskoj hipoteci u smislu člana 8. stav 1. tačka 4. Zakona o hipoteci, pa kako sudska hipoteka nije upisana na tužioca, time tužilac nije stekao založno pravo, odnosno razlučno pravo. Zato je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda, preinačio je prvostepenu presudu i usvojio je tužbeni zahtev. Drugostepeni sud je polazeći od odredbe člana 49. Zakona o stečaju, i člana 102. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/2004) koji je bio na snazi u vreme zabeležbe rešenja o izvršenju, zaključio da je ŠKO „Denarius“ pre donošenja rešenja Privrednog suda u Beogradu St 119/2010 od 28.01.2015. godine, kojim rešenjem je poveriocima ovog stečajnog dužnika preneto pravo naplate potraživanja stečajnog dužnika prema njegovim dužnicima, zabeležbom rešenja o izvršenju u katastar nepokretnosti, već stekao pravo odvojenog namirenja iz cene ostvarene prodajom predmetnih nepokretnosti. Saglasno napred navedenom, drugostepeni sud je zaključio da je tužilac na osnovu izvršenog upisa stekao razlučno pravo na nepokretnostima koje su predmet tužbenog zahteva, koje je preneto kao sredstvo obezbeđenja ovde tužiocu, rešenjem Privrednog suda u Beogradu 1 ST 119/10 od 28.01.2015. godine. Stoga činjenica da tužilac nije upisan kao nosilac prenetog prava u katastar nepokretnosti, nije od značaja, pa je primenom člana 102. Zakona o izvršnom postupku i člana 49. i 117. Zakona o stečaju utvrdio razlučno pravo tužioca u iznosu priznatog potraživanja.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužben zahtev.

Razlozi revizije nisu osnovani.

Odredbom člana 102. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.125/2004) propisano je da će se u javnoj knjizi izvršiti zabeležba rešenja o izvršenju, odnosno drugi odgovarajući upis predviđen propisima o upisima prava na nepokretnostima u javne knjige. Tim upisom izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine, kako je propisano stavo 2. navedene zakonske odredbe. Tim upisom izvršni poverilac koji nije ranije stekao založno pravo, stiče pravo da se iz nepokretnosti namiri pre lica koje je docnije steklo na toj nepokretnosti založno pravo, ili pravo na namirenje. Time je ŠKO „Denarius“ AD Beograd na nepokretnostima bliže opisanim u izreci presude, zabeležbom rešenja o izvršenju u katastru nepokretnosti KO Niš, stekao pravo odvojenog namirenja iz cene ostvarene prodajom predmetnih nepokretnosti. Zatim je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 119/2010 od 28.01.2015. godine, tužiocu preneto potraživanje prema dužniku stečajnog dužnika, među kojima se nalazi i ovde označeni tuženi. Ovim rešenjem su na tužioca preneta i sporedna prava i potraživanja sa zasnovanim sredstvima obezbeđenja plaćanja, što je i pravo namirenja na nepokretnostima u smislu odredbe člana 49. stav 1. Zakona o stečaju

Tužilac je na osnovu rešenja Privrednog suda u Beogradu St 119/10 od 28.01.2015. godine stekao i sredstvo obezbeđenja, a imajući u vidu da je na njega ovim rešenjem preneto već zasnovano sredstvo obezbeđenja u korist njegovog pravnog prethodnika. Tužilac je status obezbeđenog poverioca, a u skladu sa tim i razlučnog poverioca stekao na osnovu ovog rešenja suda i za sticanje ovog statusa nije potrebno sprovesti promenu založnog poverioca. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da činjenica da se isti nije upisao u katastru nije od uticaja na njegovo već stečeno pravo. Saglasno navedenom, pravilno je odlučio prvostepeni sud kada je na osnovu čl. 49. Zakona o stečaju u vezi člana 102. Zakona o izvršnom postupku usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić