Presudom Višeg suda u Jagodini Kž1 246/20 od 11.12.2020. godine odbijena je, kao neosnovana, žalba OJT u Jagodini i branioca okrivljenog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, na osnovu člana 482. ZKP, branilac okrivljenog, advokat Čedomir Milosavljević, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti „zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP i pogrešne primene zakona iz člana 2, člana 5, člana 14, člana 22, člana 25. i člana 29. KZ, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji podneti zahtev, te da pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe“.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u smislu odredbe člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je u smislu odredbe člana 490. ZKP održao sednicu veća, o kojoj, shodno odredbi člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Osnovano se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, podnetim zahtevom branioca okrivljenog, advokata Čedomira Milosavljevića ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda povređen krivični zakon na štetu okrivljenog, odnosno da je u pogledu krivičnopravnih radnji koje su predmet optužbe pogrešno primenjen zakon, s`obzirom na to da su iste pogrešno pravno kvalifikovane kao krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 1. KZ umesto poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ - zakona koji je bio na snazi u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela, čime je učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi sa odredbom člana 5. stav 1. KZ.

Odredbom člana 5. Krivičnog zakonika regulisano je vremensko važenje krivičnog zakonodavstva tako što je članom 5. stav 1. KZ propisano da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a odredbom člana 5. stav 2. KZ je propisano da će se, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca.

Iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni AA pravnosnažno osuđen za radnje koje je izvršio u periodu od 01.01.2012. do 31.12.2012. godine kada je na snazi bio Krivični zakonik („Službeni glasnik RS“, broj 72/09 koji se primenjivao od 11.09.2009. do 28.02.2018. godine) kojim je krivično delo poreska utaja propisano članom 229. KZ za učinjeno krivično delo iz člana 229. stav 1. KZ je zaprećena kazna zatvora od šest meseci do pet godina i novčana kazna.

Do vremena presuđenja, krivični zakon je menjan tako što je krivično delo poreska utaja propisano i sankcionisano odredbom člana 225. Krivičnog zakonika („Službeni Glasnik Republike Srbije“, broj 94/16) gde je odredbom člana 225. stav 1. za predmetno krivično delo propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina i novčana kazna, a sledećom izmenom Krivičnog zakonika („Službeni Glasnik Republike Srbije“, broj 35/19) za predmetno krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 1. KZ je propisana kazna zatvora od jedne do pet godina i novčana kazna, pa kako je ovim zakonom - poslednjom izmenom, propisana stroža kazna nego u prethodnom isti je isključen iz dalje analize u smislu poređenja koji je zakon blaži za okrivljenog.

Predmetno krivično delo okrivljeni je izvršio 2012. godine i isto je tada bilo inkriminisano odredbom člana 229. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 72/09 koji se primenjivao od 11.09.2009. do 28.02.2018. godine), sa zaprećenom kaznom zatvora od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom. Kasnija izmena zakona predmetne krivičnopravne radnje okrivljenog inkriminiše odredbom člana 225. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/16) sa istom zaprećenom kaznom zatvora od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.

Dakle kako kasnija izmena zakona nije bila povoljnija po okrivljenog odnosno odredba člana 225. stav 1. KZ nije bila blaža za učinioca, to je Vrhovni kasacioni sud primenom člana 5. stav 1. KZ izvršio izmenu pravne kvalifikacije na krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 72/09) odnosno primenio je zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela.

Odlučujući o krivičnopravnoj sankciji, Vrhovni kasacioni sud je, primenom odredaba člana 4, 42, 45, 54, 64, 65. i 66. KZ okrivljenom izrekao uslovnu osudu tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku provere od dve godine, po pravnosnažnosti presude, ne učini novo krivično delo, i osudio ga na novčanu kaznu u određenom iznosu od 100.000,00 dinara, koju je okrivljeni dužan platiti u roku od tri meseca, po pravnosnažnosti presude, a u protivnom će ista biti zamenjena kaznom zatvora shodnom primenom odredbe člana 51. stav 2. KZ. Pri odmeravanju kazne, Vrhovni kasacioni sud je uzeo u obzir težinu izvršenog krivičnog dela, pri čemu je imao u vidu sve okolnosti iz člana 54. KZ, kao pravilno utvrđene u redovnom postupku. Po oceni ovog suda, ovako izrečena uslovna osuda i novčana kazna su srazmerne stepenu krivice okrivljenog AA i nužne da izraze društvenu osudu za krivično delo u pitanju, ali i dovoljne za ostvarenje propisane svrhe izricanja uslovne osude u smislu člana 64. stav 2. KZ i novčane kazne u smislu člana 48, člana 50. i člana 51. KZ.

Podnetim zahtevom se, pored navedenog, ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP uz iznošenje navoda kojima se osporava nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke, zatim uz navode da je prvostepeni sud odbio da izvede dokaze saslušanjem prodavaca na okolnost porekla otpada, navodima da je okrivljenom stavljeno na teret da je krivično delo izvršio sa direktnim umišljajem a da sud ne konstatuje na kojim dokazima zasniva takvu tvrdnju i dr, čime se suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje odnosno odredbu člana 440. ZKP, a kako ista povreda u smislu člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP ne predstavlja zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, od strane okrivljenog preko branioca, podneti zahtev je u navedenom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP, te člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                Predsednik veća-sudija,            

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                      Bata Cvetković, s,r,     

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić