Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 3826/2019
25.06.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., Opština ..., koga zastupa punomoćnik Miloš Čekić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., Opština ..., radi povraćaja zajma, vrednost spora 6.670.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 5971/18 od 14.06.2019. godine, u sednici održanoj 25.06.2020. godine, doneo je
R E Š E NJ E
USVAJA SE revizija tuženog i UKIDAJU presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 5971/18 od 14.06.2019. godine i presuda Višeg suda u Kruševcu P 24/16 od 05.07.2018. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Kruševcu P 24/16 od 05.07.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu po osnovu povraćaja zajma isplati iznos od 24.000 evra sa kamatom na taj iznos počev od 26.02.2009. godine kao dana padanja u docnju do 24.12.2012. godine, po kamatnoj stopi koju na ta sredstva plaća Evropska centralna banka od 25.12.2012. godine po Zakonu o zateznoj kamati do konačne isplate, i iznos od 37.000 švajcarskih franaka sa kamatom na ovaj iznos u visini domicilne kamate počev od 26.02.2009. godine kao dana padanja u docnju do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine po Zakonu o zateznoj kamati sve do konačne isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u toku od 15 dana po prijemu presude. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 431.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude u roku od 15 dana od dana prijema presude.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 5971/18 od 14.06.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Kruševcu P 24/16 od 05.07.2018. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od tuženog pozajmio 24.000 evra i 37.000 švajcarskih franaka početkom 2009. godine sa rokom vraćanja do 25.02.2009. godine. O tome je sačinjena priznanica. U priznanici po navodima tužioca je naznačeno da je visina zajma 37.700 evra i 24.500 evra jer je navodno tuženi insistirao da tako stoji u priznanici želeći da tužioca časti 700 franaka i 500 evra, ali kako je pozajmica bila na 37.000 švajcarskih franaka i 24.000 evra, s obzirom da mu tuženi novac nije vratio to je podneo tužbu za vraćanje naznačenog iznosa. Tuženi je prvobitno isticao da se radi o zelenaškom pravnom poslu, da je glavni dug izmirio, da mu tuženi nije vratio naznačenu priznanicu, niti je hteo da mu potpiše priznanicu o vraćanju duga, te da tužiocu ništa ne duguje.
Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da na osnovu izvedenih dokaza proizilazi da tuženi jeste pozajmio novac od tužioca da nema dokaza da je isti vratio, a kao dokaz da je novac pozajmio prvostepeni sud naznačuje priznanicu u kojoj je naznačeni iznos, a upisan je i mobilni telefon tuženog kao i njegov fiksni telefon. Shodno članu 562. stav 1. u vezi člana 557. obzirom da tuženi novac nije vratio, to je sud tužbeni zahtev usvojio jer je nakon 25.02.2009. godine do kada je trebao da vrati novac, pao u docnju, pa je u obavezi da traženi novac i vrati.
Drugostepeni sud je u svemu prihvatio razloge prvostepenog suda, nalazeći da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je usvojio tužbeni zahtev, jer tuženi nije dokazao da je pozajmljeni novac vratio. Iz priložene priznanice proizilazi da je pozajmice bilo, da se original priznanica nalazi kod tuženog, što je utvrđeno u toku postupka, te da je shodno citiranim zakonskim propisima tuženi u obavezi da naznačeni novac tužiocu i vrati.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, što je za posledicu imalo nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a što je sve ishodovalo neophodnost ukidanja nižestepenih odluka. Naime, stoji činjenica da postoji priznanica koju je potpisao tuženi. Očigledno je da se radi o većoj količini novca. Logično je da se u takvim slučajevima sastavljaju ugovori između ugovornih strana u kojima se detaljnije naznačuje koliki iznos novca se pozajmljuje, u kojem vremenskom roku će se vratiti, kome će se vratiti i unose drugi bitni elementi. Praksa je da u određenim slučajevima priznanica, ukoliko sadrži određene potrebne elemente, može zameniti ugovor o zajmu. U ovom slučaju, u priznanici su naznačeni određeni iznosi novca. Međutim, u samoj priznanici uopšte nije naznačeno kome novac treba da se vrati, niti od koga je novac uzet. Na priznanici stoji potpis tužioca, a po jačini oslikavanja potpisa jasno proizilazi da je isti potpis stavljen drugom hemijskom olovkom i verovatno kasnije. Nije logično da se potpisuje samo ovakva priznanica, a pozajmljuje se toliki iznos novca, bez da se preciznije ne definišu ostali elementi pozajmice. U toku postupka, tuženi je isticao da se radi o zelenaškom ugovoru. Prvostepeni sud u toku postupka nije utvrđivao činjenice zašto bi tužilac tuženom pozajmljivao ovoliku količinu novca da bi se preciznije raščistilo činjenično stanje. Nije utvrđeno da li su stranke bile u prijateljskim odnosima, da li je tuženi bio u stanju nužde prilikom pozajmljivanja novca ili slično. Ovo iz razloga što se tuženi poziva na činjenicu da se radi o zelenaškom ugovoru. Prema članu 141. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ništav ugovor kojim neko koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugoga, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je očigledno u nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio ili se obavezao dati ili učinio. Prema stavu 2. predviđeno je da se na zelenaški ugovor shodno primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima o posledicama ništavosti i o delimičnoj ništavosti ugovora. Prema činjenicama utvrđenim u toku postupka očigledno proizilazi da je tuženi lakomisleno potpisao naznačenu priznanicu kada je pozajmio toliki novac na takav način.
Pored toga, što u toku prvostepenog postupka nije utvrđivano zašto bi tužilac tuženom pozajmljivao ovoliki novac. Nejasno je odakle tužiocu poverenje da toliki novac tako olako pozajmljuje tuženom, a da se sve to konstatuje na jednoj priznanici u kojoj nije uopšte naznačeno od koga je uzet novac i kome će se novac vratiti. Iz svega toga proizilazi da prvostepeni sud nije potpuno utvrdio činjenično stanje, a na okolnosti da li se u ovom slučaju radi o zelenaškom ugovoru ili ne. Uzimajući kao ključni dokaz priznanicu na tako nepotpuno utvrđeno činjenično stanje sud je primenio materijalno pravo, što je neprihvatljivo.
U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog kasacionog suda, po istima će postupiti, detaljno utvrditi činjenice na koji način je došlo do pozajmljivanja novca, u kolikom iznosu, da li je novac vraćen, da li se radi o zelenaškom ugovoru ili ne, utvrdiće i druge potrebne činjenice neophodne za pravilno presuđenje i tek nakon pravilno utvrđenog činjeničnog stanja doneće odluku u skladu sa zakonom.
S obzirom na napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci ove odluke.
Predsednik veća sudija
dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić