Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2799/2018 od 10.01.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 210/14 od 21.09.2017. godine u prvom i trećem stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima tuženog da izreka presude drugostepenog suda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati i da su u njenom obrazloženju dati paušalni i nedovoljni razlozi sa kojima je izreka u protivrečnosti, u suštini se ukazuje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navedenog člana koja nije zakonski razlog za reviziju (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP). Bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP su razlog za reviziju samo ako su učinjene u drugostepenom postupku (član 407. stav 1. tačka 3. ZPP). Iz sadržine revizije sledi da tuženi smatra da su izvedeni dokazi pogrešno ocenjeni, dakle da je nepravilno primenjen član 8. ZPP, ali se pogrešna primena te odredbe u ovom slučaju po prirodi stvari ne može odnositi isključivo na postupak pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dugogodišnje prijateljstvo stranaka praćeno je i njihovim poslovnim odnosima u vezi sa kupovinom zemlje u ... . Tužilac je ovlašćenjem od 14.09.2007. godine (Ov. ../07) ovlastio tuženog da može u njegovo ime i za njegov račun prodati, pokloniti, preneti u vlasništvo trećem licu, uknjižiti i naplatiti deo ili celokupan iznos za suvlasnički udeo od 3/12 na kp. .. KO ... i udeo od ¼ na kp. .., .. i .. u istoj katastarskoj opštini, kao i da može slobodno raspolagati označenim parcelama i novcem dobijenim njihovom prodajom. Tuženi je na osnovu tog punomoćja zastupao tužioca pri zaključenju ugovora o kupoprodaji Ov. ../07 od 04.10.2007. godine sa preduzećem „Fia invest“ DOO iz Beograda, kao kupcem tužiočevog udela na označenim parcelama u katastarskoj opštini ... . Ovim ugovorom kupac se obavezao da ugovorenu cenu u ukupnom iznosu od 390.032,50 evra isplati u dve rate - iznos od 77.000 evra u roku od sedam radnih dana od potpisivanja ugovora, a ostatak u roku od 60 dana od dana potpisivanja i overe ugovora, ukoliko prodavac do isteka tog roka ispuni predviđene uslove. Tuženi je zastupao tužioca i prilikom zaključenja aneksa ugovora o kupoprodaji (Ov. ../07 od 15.10.2007. godine) kojim je ugovoreno da će se isplata ugovorne cene izvršiti u rokovima utvrđenim kupoprodajnim ugovorom, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja, transferom na dinarski račun tužiočevog punomoćnika. Kupac je po navedenom ugovoru i aneksu na račun tuženog izvršio tri uplate: 16.10.2007. godine u iznosu od 1.500.000,00 dinara; 17.10.2007. godine u iznosu od 4.370.000,00 dinara i 22.10.2007. godine u iznosu od 110.079,34 dinara. Ove novčane iznose tuženi nije predao tužiocu. Između stranaka je 02.12.2009. godine zaključen pisani ugovor o zajmu po kojem je tužilac pozajmio tuženom iznos od 202.500 evra bez ugovorene kamate, a tuženi se obavezao da će novac vratiti u roku koji naknadno odredi tužilac i koji ne može biti kraći od 30 dana od dana dostavljanja obaveštenja - poziva za vraćanje duga. Tuženom je 05.03.2014. godine dostavljena opomena pred tužbu kojom ga tužilac poziva da mu odmah (bez odlaganja), a najkasnije u roku od pet dana isplati dugovane iznose. Tužilac je u više navrata isplaćivao tuženom i trećim licima određene novčane iznose, sa provizijom u ukupnom iznosu od 7.213 evra. Protiv tuženog je zbog neplaćenog poreza na prihod ostvaren prodajom zemlje u ... (tuženi je prodao zemlju u vrednosti od 3.000.000 evra), pred sudom u ... vođen i krivični postupak u kojem je osuđen na kaznu zatvora.

Iz izloženog činjeničnog stanja sledi da je između stranaka, izdavanjem punomoćja od 14.09.2007. godine, zaključen ugovor o nalogu predviđen članom 749. Zakona o obligacionim odnosima kojim se tuženi (nalogoprimac) obavezao prema tužiocu (nalogodavcu) da za njega preduzme određene poslove (raspolaže tužiočevim udelom na nepokretnostima navedenim u punomoćju) i istovremeno bio ovlašćen na preduzimanje tih poslova. Prema članu 754. tog zakona, nalogoprimac je o izvršenom poslu dužan da položi račun i da bez odugovlačenja preda nalogodavcu sve što je primio na osnovu obavljanja poverenih poslova, bez obzira na to da li je ono što je primio za nalogodavca bilo ovome dugovano ili ne.

Ugovorni odnos stranaka zasnovan na ovaj način odvojen je od ugovornog odnosa u koji je tužilac stupio sa kupcem zemljišta, u kom poslu ga je tuženi zastupao. Zbog toga, punovažnost kupoprodajnog ugovora po kojem je kupac isplatio prodavcu - tužiocu cenu, tako što je istu uplatio na račun tuženog, nema nikakvog uticaja na obavezu tuženog da primljeni novac preda tužiocu. Ta njegova obaveza proizilazi iz navedenog člana 754. Zakona o obligacionim odnosima, i on tu obavezu mora izvršiti bez upuštanja u postojanje i punovažnost pravnog osnova tužiočevog potraživanja, čije je ispunjenje primio u njegovo ime, kao njegov punomoćnik. Zato su bez uticaja na pravilnost primenjenog materijalnog prava tvrdnje tuženog iznete u reviziji da tužilac, kao strani državljanin, nije mogao biti vlasnik poljoprivrednog zemljišta (tužilac je u listu nepokretnosti .. i listu nepokretnosti .. oba KO ... upisan kao suvlasnik poljoprivrednog zemljišta) i da zato zemljište nije mogao ni prodati.

Tuženi u reviziji istrajava na tvrdnji da je stvarni vlasnik zemljišta, predmeta ugovora o prodaji koji je tužilac zaključio u svojstvu prodavca, pozivajući se na izjave koje su stranke dale u postupcima pred inostranim organima u kojima su obe bile izložene sumnji da su utajile porez. Ove izjave i njihovu sadržinu sudovi su cenili u vezi sa ostalim dokazima i izjavama stranaka datim i u drugim sudskim postupcima, tako da se ovim navodima revizije u suštini osporava ocena izvedenih dokaza i na osnovu toga utvrđeno činjenično stanje, što je protivno članu 407. stav 2. ZPP.

Odnos stranaka kao zajmodavca i zajmoprimca tužilac dokazuje pisanim ugovorom o zajmu. Tuženi tvrdi da je reč o fiktivnom ugovoru koji je zaključen kako bi se izbegla obaveza plaćanja poreza ali za takve tvrnje, osim svog iskaza, ne nudi druge dokaze. Kod utvrđene činjenice da je tužilac izvršio svoju obavezu i na račun tuženog u dva navrata - 16.11.2009. godine i 23.12.2009. godine, preneo ukupan iznos od 202.500 evra koji mu tuženi na njegov zahtev nije vratio, nižestepeni sudovi su ga pravilnom primenom člana 562. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima obavezali na vraćanje primljenog novca.

Međutim, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo pri odlučivanju o zahtevu tužioca za plaćanje zatezne kamate na dati iznos pozajmice, o čemu revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti. Ugovorom o zajmu (član 3) strane su ugovorile primenu domaćeg prava.

Prema Zakonu o obligacionim odnosima, zateznu kamatu duguje dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze (član 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima); dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docu kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324); ako ugovarači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca, računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati (član 562. stav 2).

Ugovorom o zajmu od 02.12.2009. godine nije određen rok za vraćanje zajma, već je ugovoreno da zajmodavac - tužilac zadržava pravo da naknadno obavesti zajmoprimca - tuženog o krajnjem roku za isplatu zajma, koji ne može biti kraći od 30 dana od dana dostavljanja obaveštenja. Tuženom je 05.03.2014. godine uručena opomena pred tužbu kojom ga tužilac poziva da mu isplati novčano potraživanje, pored ostalog i ono koje je zasnovano na označenom ugovoru o zajmu.

Nižestepeni sudovi su, obavezujući tuženog da na iznos zajma plati zateznu kamatu od 05.04.2014. godine - po isteku roka od 30 dana od dostavljanja opomene, saglasno članu 2. stav 1. ugovora o zajmu, pogrešno primenili član 562. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da taj rok ne može biti kraći od dva meseca, računajući od tužiočevog traženja da mu se zajam vrati. Taj rok, u smislu navedene odredbe ističe 05.05.2014. godine, pa zato nije osnovan tužiočev zahtev za isplatu zatezne kamate na dugovani iznos zajma počev od 05.04.2014. godine do 04.05.2014. godine.

Zahtev tužioca za isplatu novčanog potraživanja u iznosu od 7.213 evra tuženi tokom postupka nije uspeo osporiti ni po osnovu niti po visini.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom i drugom stavu izreke.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, zahtevi stranaka zanaknadu troškova postupka po reviziji nisu osnovani, jer je tuženi samo delimično - u srazmerno neznatnom delu uspeo sa revizijom, a troškovi tužioca za odgovor na reviziju nisu bili nužni. Zbog toga je, na osnovu člana 165. stav 1. i 2. u vezi sa članom 153. stav 2. i članom 154. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić