Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž 4064/20 od 05.11.2020. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 6955/19 od 28.10.2019. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P 6955/19 od 22.01.2020. godine, u stavu drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu sedmom i osmom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 6955/19 od 28.10.2019. godine, ispravljene rešenjem istog suda P 6955/19 od 22.01.2020. godine, tako što su obavezani tužioci da tuženom VV na ime naknade troškova postupka isplate iznos od 283.202,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate kao i tuženoj ZZ iznos od 236.702,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate, dok je zahtev tuženog VV za naknadu troškova preko dosuđenog a do iznosa od 496.202,00 dinara dosuđenog prvostepenom presudom, odnosno zahtev tužene ZZ za naknadu troškova preko dosuđenog a do iznosa od 373.202,00 dinara, na osnovu prvostepene presude, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti do isplate, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbačena je žalba tužioca izjavljena na stav prvi i deveti izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 6955/19 od 28.10.2019. godine, ispravljen rešenjem istog suda P 6955/19 od 22.01.2020. godine, kao nedozvoljena. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog VV za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke. Revidenti u reviziji ukazuju na bitnu povredu odredaba parničnog postupka propisanu odredbom člana 374. stav 2. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, međutim, ta bitna povreda nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između pravnog prethodnika tužilaca, pokojnog LJLJ, u svojstvu davaoca izdržavanja i pokojne MM, kao primaoca izdržavanja, sačinjen je dana 29.10.1996. godine i overen pred sudijom Petog opštinskog suda u Beogradu u predmetu R 590/96, ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je prethodno sačinio advokat Živorad Lazović, a koji za predmet ima jednosoban stan u Ulici ... broj ..., stan broj ..., na ... spratu površine 38 m2. Primalac izdržavanja, pokojna MM, je Prvom osnovnom sudu u Beogradu podnela dana 14.11.2001. godine, pod brojem P. 8038/12, tužbu protiv davaoca izdržavanja, LJLJ, radi raskida gore navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju, a u tom postupku tužilju, MM je zastupao advokat Zlatko Čudić. MM je preminula dana 25.12.2004. godine, a postupak po njenoj tužbi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju okončan je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8308/12 od 03.12.2012. godine kojim je odbačena tužba ŽŽ, zakonske naslednice MM, koju je, u tom postupku, po punomoćju zastupao advokat Gavrilo Perović. Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu Ov 1433/05 od 24.01.2006. godine i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O 1590/12 od 03.06.2019. godine, raspravljena je zaostavština pokojne MM tako što su za njene naslednike oglašeni i to: LL kao testamentalni naslednik, a po osnovu zakonskog reda nasleđivanja EE, ćerka i ŽŽ ćerka. EE je preminula dana 24.11.2011. godine, a njeni zakonski naslednici, na osnovu ostvinskog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu O 1304/12 od 22.03.2012. godine, su unuci DD i ĐĐ. Testamentalni naslednik pokojne MM, LL je preminula dana 26.03.2017. godine, a njeni zakonski naslednici su unuci II i maloletna JJ. Predmetnim ugovorom o doživotnom izdržavanju koji je overen pred sudijom Petog opštinskog suda u Beogradu u predmetu 3R broj 101/2002 od 11.02.2002. godine, MM je, u svojstvu primaoca izdržavanja, tuženom VV, kao davaocu izdržavanja, ostavila iza svoje smrti isti stan koji je bio predmet i prethodno zaključenog ugovora sa pravnim prethodnikom tužilaca, stan broj... na ... spratu zgrade u ... u ulici ... broj ... . Tuženi VV je nakon smrti, MM sahranio i na osnovu predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju upisao svoje prvo vlasništva na predmetnom stanu koji je potom prodao tuženoj ZZ, na osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti overenog pod brojem Ov .../... dana 18.11.2005. godine pred Petim opštinskim sudom u Beogradu. Tuženi VV je bio u prijateljskim odnosima sa sinom pokojne MM, pa je ona u njega imala poverenja zbog čega je tuženi VV sačinio ugovor o doživotnom izdržavanju koji je MM zaključila, u svojstvu primaoca izdržavanja sa NN, kao davaocem izdržavanja dana 22.03.1995. godine, a koji je overen od strane sudije Prvog opštinskog suda u Beogradu pod brojem R 560/95 dana 10.04.1995. godine. Ugovor o doživotnom izdržavanju koji je MM zaključila sa ŽŽ, raskinut je po tužbi tužilje MM u predmetu Petog opštinskog suda u Beogradu P 4732/95, dana 19.02.1996. godine, a u tom predmetu punomoćnik MM bila je advokat Tatjana Jovanović. U vreme kada je tuženi VV zaključio predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju sa MM, njemu nije bilo poznato da je MM prethodno zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju sa pravnim prethodnikom tužilaca, koji za predmet ima istu nepokretnost kao i predmetni ugovor.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno zaključili da su tužbeni zahtevi tužilaca, kako za utvrđenje tako i za naknadu štete, neosnovani na osnovu pravilne primene odredbe člana 41. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, o jačem pravnom osnovu za sticanje prava vlasništva na osnovu pravnog posla.

Odredbom člana 41. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa propisano je da lice koje je pribavilo individualno određenu stvar po pravnom osnovu i na zakonit način, a nije znalo i nije moglo znati da nije postalo vlasnik (pretpostavljeni vlasnik) ima pravo da zahtev njen povraćaj i od savesnog držaoca kod kog se ta stvar nalazi bez pravnog osnova i po slabijem pravnom osnovu. Stavom drugim te odredbe zakona propisano je da kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicim iste stvari, jači pravni osnov ima lice koje stvar steklo teretno u odnosu na lice koje stvar steklo besteretno. Ako su pravni osnovi ovih lica iste jačine, prvenstvo ima lice kod koga se stvar nalazi.

Ništavost ugovora propisana je odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima tako što je ništav ugovor onaj koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, osim ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo.

Osnovi odgovornosti za prouzrokovanje štete propisane su odredbom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, tako što je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan da je naknadi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (stav jedan). Šteta je umanjenje nečije imovine (obične šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist) kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).

U konkretnom slučaju, pravni prethodnik tužilaca i tuženi VV su, u svojstvu davalaca izdržavanja, zaključili iste pravne poslove, ugovore o doživotnom izdržavanju sa MM, u svojstvu primaoca izdržavanja, tako što oba ugovora imaju za predmet isti stan. Primalac izdržavanja, pokojna MM je pre zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju sa tuženim VV, podnela sudu tužbu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju koji je zaključila sa pravnim prethodnikom tužilaca, imajući u vidu da joj je, počev od 2001. godine, izdržavanje pružao tuženi VV a ne pravni prethodnik tužilaca. Pošto tuženi VV nije znao za postojanje ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog sa pravnim prethodnikom tužioca i pošto je on bio u državini predmetnog stana na kom je, nakon smrti primaoca izdržavanja upisao svoje pravo vlasništva, sledi da tuženi VV, kao savestan sticalac ima jači pravni osnov za sticanje prava vlasništva na predmetnom stanu u odnosu na pravnog prethodnika tužilaca. Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji je tuženi VV, u svojstvu prodavca zaključio sa tuženom ZZ, u svojstvu kupca, je zakonit pravni posao kojim je prodavac na kupca preneo svoje pravo vlasništva na predmetnom stanu za određenu kupoprodajnu cenu. Tuženi VV tužiocima nije pričinio štetu prodajom predmetnog stana, jer oni nisu vlasnici stana koji je bio predmet kupoprodaje zbog činjenice da tuženi VV ima jači pravni osnov za sticanje prava vlasništva, a shodno gore citiranim odredbama zakona.

Neosnovani su navodi revizije tužilaca da je drugostepeni sud bio dužan da zakaže raspravu radi odlučivanja o njihovoj žalbi na osnovu odredbe člana 383. stav 4. Zakona o parničnom postupku, a radi potpunog i pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja. Suprotno tim navodima revizije revidenta, drugostepeni sud, na osnovu odredbe člana 383. stav 4. Zakona o parničnom postupku, zakazuje raspravu i odlučuje o žalbi i zahtevima stranaka kada je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukidana a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, što ovde nije slučaj. S tim u vezi, revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pošto je tako propisano odredbom člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj.

Neosnovano revidenti u reviziji ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava ukazujući na odredbu člana 11. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“ br 93/2014 ... 6/2015). Tom odredbom Zakona propisano je da je ništav ugovor o prometu nepokretnosti zaključen pod uslovima postojanja pritisaka i nasilja, odnosno u uslovima i okolnostima u kojima je bila ugrožena ili nije bila obezbeđena sigurnost ljudi i imovine, ostvarivanje zaštite slobode, prava i dužnosti građana ili zakonitosti i ravnopravnosti građana. U konkretnom slučaju, tužbeni zahtev tužilaca za utvrđenje ništavosti predmetnih ugovora nije zasnovan na činjenicama navedenim u citiranoj odredbi Zakona, niti je to što je tuženi VV, po zanimanju advokat, okolnost na koju se odnosi ta odredba Zakona. Savesnost ugovorača pri zaključenju pravnih poslova se pretpostavlja što znači da su tužioci bili dužni da dokažu da je tuženi VV, pri zaključenju predmetnih pravnih poslova bio nesavestan, a oni to nisu dokazali.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da je, u pogledu njihovog potraživanja naknade štete trebalo primeniti odredbu člana 452. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je tuženi VV lice na koje je prenet predmetni stan. Suprotno tim navodima revizije revidenta, nema mesta primeni odredbe Zakona o obligacionim odnosima koja reguliše pristupanje dugu u slučaju primanja neke imovinske celine jer između pravnog prethodnika tužilaca i pravnog prethodnika tuženih MM nije utvrđeno postojanje dužničko-poverilačkog odnosa koji bi bio osnov za obavezivanje tuženog VV na naknadu štete tužiocima.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić