4.OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 120.180,00 dinara, a sve u roku od 8 dana od dana dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 3717/2017 od 29.08.2018. godine u stavu jedan delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 2.192.269,50 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 13.03.2015. godine do isplate. U stavu dva je odbijen tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 2.792.269,50 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 13.03.2015. godine do isplate i u stavu tri je konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6272/2018 od 22.01.2020. godine, odbijene su žalbe tužioca i tuženog kao neosnovane i potvrđena je presuda Privrednog suda u Beogradu P 3717/2017 od 29.08.2018. godine.

Protiv pravnosnažne presude Privrednog apelacionog suda Pž 6272/2018 od 22.01.2020. godine tužilac i tuženi su izjavili dozvoljene i blagovremene revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava, stim što je tuženi izjavio i zbog bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. ZPP pred prvostepenim sudom i drugostepenim sudom.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju kojim je osporio navode tužioca u celosti.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 i 15/14) i utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana, a revizija tuženog neosnovana.

U donošenju drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Primenom člana 407. ZPP razlog za reviziju ne može biti bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. učinjena pred prvostepenim sudom. Pozivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. a u vezi člana 8. ZPP pred drugostepenim sudom u suštini ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije primenom gore navedene odredbe.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Agencija za privatizaciju pravni prethodnik tužioca je u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjem sa tuženim zaključila ugovor o prodaji 93,07% kapitala Privrednog društva ... „VV“ a.d. ... po kuproprodajnoj ceni od 105.514 evra koju je tuženi kao kupac isplatio. Navedeni ugovorom propisane su nenovčane obaveze na strani kupca za koje je vezana obaveza plaćanja ugovorne kazne zbog neispunjenja. Ugovor o prodaji društvenog kapitala od 23.01.2009. godine raskinut je o čemu je tužilac obavestio tuženog 29.09.2014. godine, nakon toga što je tužilac ostavio tuženom više rokova za ispunjenje konkretnih obaveza. Tužilac je obaveštenjem od 22.07.2014. godine i 29.09.2014. godine zatražio naplatu ugovorne kazne, smatrajući da tuženi nije ispunio pojedine ugovorom preuzete nenovčane obaveze. Po osnovu ugovorne kazne tužilac potražuje: 1.iznos od 1.000.000 evra zbog neispunjenja ugovorne obaveze iz člana 8.3.3 Ugovora na osnovu člana 8.5.8 Ugovora po osnovu nedozvoljenog raspolaganja imovinom subjekta privatizacije preko ugovorom dozvoljenog procenta od 12%; 2.iznos od 400.000 evra zbog neispunjenja obaveze iz člana 8.4 Ugovora na osnovu člana 8.5.14 Ugovora jer tužilac nije obezbedio održavanje tekućeg obima proizvodnje zavisnog društva subjekta privatizacije zbog smanjivanja postojećeg kapaciteta; 3.iznos od 3.984.539 evra zbog neispunjenja odredbe člana 8.1.2 Ugovora na osnovu člana 8.5.2 Ugovora smatrajući da tuženi nije ispunio obavezu investicionog ulaganja u subjekt privatizacije u petoj godini ugovora.

Po stavu prvostepenog suda raskidom ugovora o prodaji kapitala tužilac ne gubi pravo na ugovornu kaznu zbog neispunjenja. Prvostepeni sud zaključuje da član 273. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima na jedinstveni način reguliše postupanje poverioca za slučaj neispunjenja obaveze ne uzimajući u obzir razliku između ugovora kod kojih je ispunjenje ugovora u roku bitan sastojak ugovora i ugovora kod kojih rok za ispunjenje nije bitan sastojak, tako da poverilac može da traži ispunjenje ugovora ili ugovornu kaznu, ako je ista ugovorena zbog neispunjenja, pri čemu je tužilac kao poverilac tražio naplatu ugovorne kazne dopisom od 29.09.2014. godine. Prvostepeni sud je utvrdio da tuženi nije ispunio obavezu investiranja u subjekt privatizacije u petoj godini nakon zaključenja ugovora u iznosu od 3.584.539,00 evra i da tužiocu pripada pravo na ugovornu kaznu po ovom osnovu, ali ne u navedenom iznosu, već u iznosu od 1.792.690,50 evra. Polazeći od odštetne funkcije ugovorne kazne da se radi o pretpostavljenoj šteti čije su visinu stranke unapred predvidele i koja ne mora posebno da se dokazuje, prvostepeni sud je stava da je u ovom delu ugovorna kazna nesrazmerno visoko određena, jer se ista ne može posmatrati izolovano od okolnosti da je tužilac imao u posedu bankarsku garanciju za izvršenje obaveze koju mu je dostavio tuženi i koju je realizovao dana 11.08.2014. godine u iznosu od 1.792.269,50 evra (polovina ukupne investicione obaveze za petu godinu), pa imajući u vidu da su tužilac i tuženi visinu ugovorne kazne izjednačili sa iznosom investicione obaveze i da je tužilac u polovičnom iznosu ugovorne kazne obeštećen kroz realizaciju bankarske garancije, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev po ovom osnovu u iznosu od 1.792.269,50 evra sa pripadajućom kamatom.

Odlučujući o pravu tužioca na ugovornu kaznu po osnovu odredbe člana 8.5.8 Ugovora, prvostepeni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nije povređena odredba člana 8.3.3 Ugovora tako da po ovom osnovu tužilac ne može da potražuje iznos od 1.000.000 evra na ime ugovorne kazne. Po stavu prvostepenog suda jezičkim tumačenjem člana 8.3.3 Ugovora mogao bi se izvesti zaključak da su za dosuđenje ugovorne kazne relevantna samo ona raspolaganja koja samostalno prevazlaze 12% vrednosti imovine subjekta privatizacije u odnosu na bilans stanja koji je postojao na dan raspolaganja, odnosno da su stranke imale u vidu sva raspolaganja koja je subjekt učinio u toku trajanja jedne godine računajući u periodu od 5 godina od dana ispunjenja ugovora 16.03.2009. godine za koji period su ugovorene posebne obaveze kupca. Prvostepeni sud je iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrdio da je raspolaganje subjekta privatizacije u periodu od 2009, 2010. i 2011. godine iznosiloe 14,436% i to: za 2009. godinu 3,405% u odnosu na vrednost imovine prema bilansu stanja na dan 31.12.2008. godine; iz 2010. godine 4,814% u odnosu na vrednost imovine prema bilasnu stanja 31.12.2009. godine; i za 2011. godinu 6,218%, kao i da obračun izvršen bez opterećenja po osnovu hipoteke koja je upisana radi obezbeđenja kredita Fonda za razvoj Republike Srbije i Ministarstva finasija, a koje hipoteke su brisane, iznosi 12,204%. Polazeći od činjenice da ni jedno godišnje raspolaganje ne prevazilazi procenat od 12% prvostpeni sud zaključuje da tužiocu ne pripada pravo da traži dva puta ugovornu kaznu od po 500.000 evra, odnsno da nema pravo da traži ugovornu kaznu po ovom osnovu ni u iznosu od 500.000 evra, pa je odbio tužbeni zahtev za iznos od 1.000.000 evra po osnovu odredbe člana 8.5.8. ugovora.

Prvostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 400.000 evra na ime ugovorne kazne osnovan u skladu sa članom 8.4.2 i 8.5.14.

Drugostepeni sud je prihvatio izraženo mišljenje prvostepenog suda u celosti, pa su odbijene žalbe tužioca i tuženog kao neosnovane.

Ceneći navode tuženog kao revidenta, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su isti neosnovani u pogledu pogrešne primene materijalnog prava i to odredaba Zakona o obligacionim odnosima koji regulišu ugovornu kaznu i odredbe člana 41. Zakona o privatizaciji.

Vrhovni kasacioni sud prihvata zaključak nižestepenih sudova u pogledu kvalifikacije ugovorne kazne zbog neispunjenja i mogućnosti njenog ostvarenja pošto je ugovor o prodaji kapitala raskinut. Tumačenjem odredaba člana 270, 273. i 275. Zakona o obligacionim odnosima proističe da se stipulisanjem ugovorne kazne ostvaruje njena akcesorna funckija koja predstavlja važan faktor ugovorne discipline strana ugovornica. Svrha i cilj ugovora je izvršenje ugovornih obaveza. Pravo na ugovornu kaznu zbog neispunjenja se ne može isključiti zbog činjenice da je raskinut osnovni ugovor čijim je obezbeđenje ona služila. Ugovornim konstituisanjem prava na ugovornu kaznu poveriocu nenovčanog potraživanja se priznaje ostvarivanje prava na naknadu štete do visine ugovorne kazne koju će realizovati bez ikakvih posebnih uslova. Shodno tome tužilac raskidom ugovora o prodaji kapitala od 23.01.2009. godine nije izgubio pravo na ugovornu kaznu zbog neispunjenja koja je bila predviđena na teret tuženog kao kupca kapitala. Ostvarivanje prava na ugovornu kaznu u konkretnom slučaju uslovljeno je neispunjenjem one obaveze tuženog, a za koje je ugovorna kazna stipulisana.

Odredbom člana 8.5 Ugovora o prodaji društvenog kapitala regulisana je ugovorna kazna za kršenje obaveza i dodatnih obaveza, tako da ako kupac ne izvrši neku od obaveza navedenu u članovima 8.1, 8.3 i 8.4, a koje predstavljaju nenovčanu obavezu, kupac će platiti Agenciji ugovornu kaznu u sledećim iznosima i to za neispunjenje obaveze iz člana 8.1.2 100% iznosa relevantne investicione obaveze koja nije izvršena. Odredbom člana 8.1.2 predviđena je obaveza kupca da u periodu od 5 godina u kontinuitetu počevši od dana ispunjenja iz sopstvenih sredstava izvrši investiranje u subjekt privatizacije u skladu sa investicionim programom kao u prilogu 3 u ukupnom iznosu investicione obaveze. Investicijama u skladu sa investicionim programom smatraju se samo ulozi u novcu ili stvarima kojima se povećava osnovni kapital subjekta privatizacije. Odredbom člana 8.5.8 predviđeno je plaćanje ugovorne obaveze za svaku povredu obaveze iz člana 8.3.3 u iznosu od 500.000 evra.

Odredbom člana 8.3.3 predviđena je dodatna obaveza kupca da neće moći bez prethodne saglasnosti Agencije i Akcijskog fonda koje su date u pisanoj formi preduzeti sledeće radnje, prodati, preneti, založiti, opteretiti ili na drugi način raspolagati imovinom subjekta privatizacije ukoliko bi takvo raspolaganje prelazilo 12% vrednosti ukupne imovine subjekta prema poslednjem bilansu koji postoji na dan toga posla, osim u slučajevima predviđenim članom 8.4 ovog ugovora knjigovodstvene vrednosti na dan relevantne transakcije.

Odredbom člana 8.5.14 predviđena je ugovorna kazna za svaku povredu obaveze iz člana 8.4 u iznosu od 400.000 evra.

Odredbom člana 8.4 regulisano je postprivatizaciono restruktuiranje – održavanje obima tekuće proizvodnje u zavisnom društvu bez smanjenja postojećih kapaciteta.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da tuženi kao kupac nije izvršio obavezu investiranja u subjket privatizacije za petu godinu do dana ispunjenja obaveze za iznos od 3.584.530 evra. Primenom odredbe člana 8.5.2 tužilac bi imao pravo za neispunjenje navedene obaveze 100% iznosa relevantne investicione obaveze koja nije izvršena, odnosno na iznos od 3.584.539,00 evra. Međutim, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je realizacijom bankarske garancije dana 11.08.2014. godine koju je dostavio tuženi, tužilac je naplatio iznos od 1.792.269,50 evra, odnosno polovinu ukupne investicione obaveze za petu godinu. Sledi da su pravilno nižestepeni sudovi zauzeli stanovište da po ovom osnovu tužiocu može da pripada na ime ugovorne kazne samo iznos od 1.792.269,50 evra s ozbirom na ugovorenu odredbu da za neispunjenje obaveza iz člana 8.1.2 tužiocu pripada 100% iznosa relevantne investicione obaveze koja nije izvršena, a u konkretnom slučaju to je iznos od 1.792.269,50 evra. Shodno tome, revizijski navodi tuženog po ovom osnovu su neosnovani, kao i revizijski navodi tužioca da mu po ovom osnovu pripada i preostali iznos u odbijajućem delu od 1.792.269,50 evra.

Pravilan je stav nižestepenih sudova da tužiocu pripada ugovorna kazna za kršenje dodatne obaveze primenom člana 8.5.14 i to za povredu obaveze iz člana 8.4 u iznosu od 400.000 evra iz razloga koji su nižestepeni sudovi dali, a koje u potpunosti prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Odredbom člana 8.4 regulisano je postprivatizaciono restruktuiranje. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je pismenim putem odobrio prenos udela u zavisnom društvu subjekta privatizacije „VV – ....“ d.o.o. ..., nakon čega je subjekt privatizacije sa strateškim partnerom zaključio ugovor o prenosu 100% udela u naznačenom zavisnom društvu. Ugovorom o prenosu udela od 21.06.2011. godine predviđeno je da je sticalac udela upoznat sa ugovorom o prodaji kapitala od 23.01.2009. godine i da će se za vreme trajanja navedenog ugovora održati tekući obim proizvodnje zavisnog društva, bez smanjivanja postojećih kapaciteta. Navedena odredba sadržana je i u ugovoru o prodaji kapitala od 23.01.2009. godine koji u članu 8.4.2 predviđa da strateški partner neće menjati za sve vreme trajanja ovog ugovora delatnost zavisnog društva kojim se raspolaže, odnosno da će kao pretežnu zadržati delatnost tog zavisnog društva i da će nastavljajući da obavljanje delatnosti tog zavisnog društva, održati tekući obim proizvodnje zavisnog društva bez smanjivanja postojećih kapaciteta. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je ovlašćeni revizor utvrdio da zavisno društvo subjekta privatizacije nije zadržalo tekući obim proizvodnje i da u kalendarskoj 2010. godini koja je prethodila prodaji kapitala u zavisnom društvu i koja godina se uzima kao uporedni obim proizvodnje iznosi 464 tone, dok u petoj godini od dana ispunjenja ugovora o privatizaciji ostvaren je fizički obim od samo 32 tone. Kako obaveza iz člana 8.4.2 nije ispunjena pravilno su nižestepeni sudovi dosudili tužiocu po ovom osnovu iznos od 400.000 evra na ime ugovorene kazne.

Osnovani su navodi tužioca kao revidenta da je pogrešno tumačenje nižestepenih sudova u pogledu primene odredbe člana 8.5.8 a u vezi člana 8.3.3 zaključenog Ugovora o prodaji društvenog kapitala. Odredbom člana 8.3.3 Ugovora predviđena je dodatna obaveza tuženog kao kupca da bez saglasnosti Agencije ne može da je proda, založi ili optereti ili na drugi način raspolaže imovinom subjekta privatizacije ukoliko bi takvo raspolaganje prelazilo 12% vrednosti ukupne imovine subjekta prema poslednjem bilansu koji postoji na dan tog posla. Pogrešno je tumačenje spornih odredaba ugovora u kontekstu celokupnog ugovora da su stranke imale u vidu sva raspolaganja koja se učine u toku trajanja jedne godine računajući period od 5 godina od dana ispunjenja ugovora 16.03.2009. godine, za koji period su ugovorene posebne obaveze kupca. Ovakav zaključak nižestepenih sudova bi bio u suprotnosti sa samom svrhom i ciljem zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala, a samim tim i sa ciljem i svrhom postupka privatizacije, jer svakako namera prodavca društvenog kapitala nije da omogući kupcu da tokom 5 godina trajanja ugovora optereti preko 60% imovine društva, kako osnovano navodi tužilac kao revident. Kako iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno da je opterećenje imovine subjekta prešlo 12% od ukupne imovine subjekta računajući od mometa raspolaganja u odnosu na poslednji bilans stanja, a u okviru 5 godina proizilazi da je povređena obaveza predviđena članom 8.3.3 Ugovora. Međutim, po stavu Vrhovnog kasacionog suda tužilac za povredu ugovorene dodatne obaveze iz člana 8.3.3 Ugovora može primenom člana 8.5.8 da potražuje na ime ugovorne kazne samo 500.000 evra jer je povreda nastala za procenat preko 12% vrednosti ukupne imovine subjekta privatizacije, što ima za posledicu da je do navedenog procenta kupac mogao prodavati, preneti, založiti ili na drugi način raspolagati imovinom subjekta privatizacije prema ugovoru.

Shodno tome, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude, primenom člana 411. i 416. ZPP. Tužiocu su primenom člana 153, 154. i 165. ZPP dosuđeni troškovi revizijskog postupka za sastav revizije od strane advokata prema Advokatskoj tarifi.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić