Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 456/20 od 05.03.2020. godine, stavom prvim izreke žalba tužilje je delimično usvojena, delimično odbijena, žalba tuženih odbijena i preinačena je prvostepena presuda u delu odluke o protivtužbenom zahtevu i troškovima parničnog postupka, tako što je odbijen protivtužbeni zahtev u delu kojim je utvrđeno da u zaostavštinu pok. DD, biv. iz ... ulazi 500.660,00 dinara, koji predstavlja protivvrednost stvari Trgovinsko komisione radnje „EE“ pok. DD, koje je tužilja unela u svoju radnju AA pr Trgovinska radnja „ŽŽ“ ... i troškovi parničnog postupka sniženi su na 1.178.957,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je prvostepena presuda potvrđena u preostalom pobijanom delu kojim je odbijen tužbeni zahtev i nepreinačenom delu odluke o protivtužbenom zahtevu. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14,87/ 18 i 18/20), pa je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revidenta na bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP učinjenu pred drugostepenim sudom je neosnovano budući da je drugostepeni sud potvrdio odluku prvostepenog suda (na način bliže određen u izreci) prihvatajući činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda, pa samim tim i ocenu dokaza u smislu odredbe člana 8. ZPP, te je doneo pravilnu i zakonitu odluku. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, kao revizijski razlog iz člana 407. stav 1. tačka 3. istog zakona, jer je u postupku odlučivanja o žalbama tužilje i tuženih, pravilno primenio odredbe člana 386. stav 1. i člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ispitujući prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbama i ocenjujući u obrazloženju presude bitne žalbene navode.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila udata za rođenog brata tuženih, sada pok. DD. Otac tuženih i pok. DD bio je ĐĐ, koji je sa porodicom – suprugom i decom živeo u ..., a u periodu od 1969. godine do 1975. godine radio je u ..., kada je u ... na imanju doživeo nezgodu iz kojih razloga nije ponovo odlazio na rad u inostratnstvo i nastavio je da se bavi poljoprivredom, držao je stoku i prodavao drva, a imao je ušteđevinu od 40.000 DEM koju je poverio na čuvanje sestri od tetke. Porodica je 1995. godine izbegla u Republiku ..., a ĐĐ je u međuvremenu ostvario invalidsku penziju Republike ..., kao i starosnu penziju Republike .... Ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da je sada pok. ĐĐ, nakon zadovoljenja nužnih potreba dvočlanog domaćinstva, mogao godišnje uštedeti oko 4.000 evra. Sada pok. DD je u periodu od 1997. godine do 2007. godine privremeno radio u ..., da je tokom 2003. godine učestvovao u kupovini kuće u .. zajedno sa ocem, polovinu kupoprodajne cene dali su njih dvojica, a drugu polovinu suprug tužene AA. DD je otvorio trgovinsko komisionu radnju tokom 2007. godine, u njoj je bila zaposlena tužilja i primala je minimalnu zaradu. Tužilja i sada pok. DD su zaključili brak 2011. godine kada su počeli da koriste prizemlje navedene kuće, koje su renovirali i opremili, a ĐĐ je živeo sa njima. Nakon zaključenja braka tužilja više nije primala zaradu za rad u butiku, već su zajedno sticali i štedeli. DD je ušteđevinu držao u sobi u fioci sa vešom. Tužilja je tokom 1992. godine sa članovima svoje porodice, ostvarila pravo na jednokratnu pomoć zbog pogibije svoga oca – poginulog vojnika od 211.165,00 dinara. U toku bračne zajednice kupljena su putnička vozila tokom 2012. godine i to: automobili marke ... „...“ i ... „...“. Ocenom nalaza veštaka utvrđeno je da je za vreme trajanja braka počev od 17.09.2011. godine do smrti DD (22.11.2015. godine) ostvarena dobit radnje bila manja od iznosa potrošačke korpe, bilo da se radi o prosečnoj ili minimalnoj potrošačkoj korpi, odnosno nije dovoljna za podmirenje uobičajenih potreba.

Suprug tužene BB je 2006. godine kupio sef koji su ugradili u letnju kuhinju i u koji su tužena BB i pok. DD stavili novac njihovog oca i svako od njih je imao po jedan ključ od sefa. ĐĐ je preminuo 24.12.2012. godine, a DD 22.11.2015. godine. Odmah nakon smrti DD tužena BB je uzela novac iz sefa (100.000 evra), tužilja je slučaj prijavila policiji i o tome je sačinjena službena beleška. Tužena je nakon popisivanja serijskih brojeva novčanica novac predala policiji, a pošto se u njenim radnjama nisu sticala obeležja krivičnog dela, novac joj je vraćen i tužena AA je navedeni novčani iznos položila na štednju kod ... Banke a.d. ... . Kako je utvrđeno da je jedna novčanica u apoenu od 200 evra falsifikat stanje partije je 99.800 evra. Nakon smrti DD izvršen je popis i procena robe u radnji u vrednosti od 1.001.320,00 dinara, a robu iz radnje je tužilja nakon njegove smrti prenela u svoju registrovanu radnju u istom lokalu.

Tužene su pokrenule ostavinski postupak nakon smrti ĐĐ i prijavile kao zaostavštinu 100.000 evra, odnosno 99.800 evra, tužilja je kao naslednik iza pok. DD osporila sadržinu zaostavštine i rešenjem O 529/16 od 18.10.2016. godine određen je prekid postupka i tužilja upućena na parnicu radi utvrđenja sadržine zaostavštine. Tužilja je pokrenula ostavinski postupak nakon smrti DD, koji je sačinio zaveštanje 02.11.2011. godine, a njegovu punovažnost kao i sadržinu zaostavštine u pogledu gotovog novca od 100.000 evra osporile su tužene i rešenjem od 18.10.2016. godine određen je prekid postupka i tužene upućene na parnicu radi utvrđivanja sadržine zaostavštine i osporavanja punovažnosti zaveštanja.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbi člana 168, 171. stav 1, 178, 180. i 188. Porodičnog zakona i člana 135. Zakona o nasleđivanju, te člana 7. stav 1, 8, 228. i 231. ZPP delimično usvojili, a delimično odbili tužbeni i protivtužbeni zahtev, na način bliže određen u izrekama nižestepenih sudova.

Po oceni Vrhovog kasacionog suda neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 168. stav 2. Porodičnog zakona („Sl.glasnik RS“ br.18/05) propisano je da imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine, odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu. Imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku, odnosno u vanbračnoj zajednici, predstavlja njihovu zajedničku imovinu, primenom člana 171. stav 1. i člana 191. stav 1. Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“ br.18/05).

Prema odredbi člana 7. Zakona o parničnom postupku, stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i predlože dokaze, kojima se utvrđuju te činjenice. Teret dokazivanja činjenica koje su važne za donošenje odluke, odnosno za nastanak ili ostvarenje prava, snosi stranka koja trvdi da ima to pravo. Iz tih razloga, ako sud na osnovu izvedenih dokaza, ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju te činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. istog Zakona.

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava ocenili da novčana sredstva koja su predmet tužbenog zahteva (ukupno 100.000 evra) ne predstavljaju posebnu imovnu tužilje (23.000 evra), imovinu stečenu tokom trajanja braka (7.000 evra) i posebnu imovinu njenog pok. supruga (70.000 evra), već da ista predstavljaju ušteđevinu sada pok. ĐĐ. U toku postupka je utvrđeno da su se tužilja i pok. DD venčali 2011. godine, da je pok. DD par godina pre venčanja (2003. godine) sa svojim ocem učestvovao u isplati dela kupoprodajne cene kuće (u kojoj su nakon venčanja započeli zajednički život), dok je drugu polovinu isplatio suprug tužene BB, da su u kući živele obe porodice u odvojenim domaćinstvima, da je tokom 2006. godine kupljen sef u koji je stavljena ušteđevina ĐĐ, da su ključeve od sefa imala samo deca sada pok ĐĐ - suprug tužilje i tužena BB, kao i da navedena ušteđevina potiče delom iz perioda pre rata kada je sada pok. ĐĐ radio u inostranstvu i od prihoda koje je ostvarivao od poljoprivrede i prodaje drva, a delom od penzije koja mu je preostajala nakon zadovoljenja nužnih potreba dvočlanog domaćinstva (ocenom nalaza i mišljenja veštaka je utvrđeno da je godišnje mogao uštedeti oko 4.000 evra). Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak nižestepnih sudova da činjenica da su ključeve od sefa imala samo deca sada pok. ĐĐ, ukazuje da se upravo radilo o ušteđevini pok. ĐĐ, a ne o novčanim sredstvima koja čine tužiljinu posebnu imovinu, zajedničku imovinu i imovinu njenog supruga, budući da je životno nelogično da bi ključ od sefa u kome se nalazi veća suma novca (a za koje tužilja tvrdi da pripadaju njoj i njenom pok. suprugu) tužilja i sada pok. tuženi DD dali tuženoj BB, bez obzira na okolnost da je u pitanju rođena sestra pok. DD i da su živeli u istoj kući, već bi logično bilo da ključeve od sefa imaju samo tužilja i sada pok. DD ukoliko se u istom nalaze njihova novčana sredstva. Ovakve tvrdnje tužilje neutemeljenim čini i činjenica da je u toku postupka utvrđeno da je sada pok. DD ušteđevinu držao u sobi u fioci sa vešom. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, bez obzira na činjenicu da je tužilja tokom postupka pružila dokaze da je sa članovima porodice stekla pravo na pomoć zbog pogibije svog oca i koji iznos (oko 200.000,00 dinara) im je isplaćen 1998. godine, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev i u delu kojim je tužilja tražila da se utvrdi da 23.000 evra predstavlja posebnu imovnu tužilje (a koji po tvrdnji tužilje čini iznos koji je dobila kao pomoć zbog pogibije svog oca, kao i iznos koji je dobila od majke i dede nakon prodaje imovine), budući da je od momenta kada je novac podigla (1998. godine) do momenta zaključenja braka sa pok. DD (2011. godine) protekao dug vremenski period, te da tužilja sudu nije pružila niti predložila dokaze na okolnosti da je u tom periodu ostvarivala prihode i da taj novac nije utrošen za zadovoljenje osnovnih životnih potreba, odnosno nije pružila dokaze o postojanju upravo tog novca u periodu pre zaključenja braka kao njene posebne imovine. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno da je od zasnivanja bračne zajednice do smrti DD Trgovinsko komisiona radnja „EE“ ostvarivala čistu dobit koja je bila manja od iznosa potrošačke korpe, te da su sa tim iznosom jedva mogle biti zadovoljene njihove osnovne životne potrebe, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilja nije pružila ni dokaze na okolnost da je po osnovu sticanja u braku stekla 7.000 evra. Stoga je pravilna odluka nižestepenih sudova u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev i usvojen protivtužbeni zahtev na način bliže određen u izreci.

Deo navoda tužiljine revizije se neposredno ili posredno (pozivanjem na dokazne predloge i rezultat sprovedenog dokaznog postupka) odnosi na činjenično stanje, ukazivanjem na njegovu nepotpunost, odnosno pogrešno utvrđenje. Kako se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u smislu člana 407. stav 2. ZPP, takvi revizijski navodi nisu mogli uticati na drukčiju odluku o ovom vanrednom pravnom leku, pa nisu posebno obrazloženi.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić