Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod pravnog prethodnika tuženog - AD „Železnice Srbije“ , u organizacionoj jedinici u Vršcu od 2003. godine, a nakon zaključenog aneksa ugovora o radu od 01.09.2015. godine je u radnom odnosu kod tuženog. U spornom periodu - od 01.04.2017. do 30.09.2017. godine, tuženi mu nije isplatio tražene iznose naknade za ishranu u toku rada i regresa. U obračunskim listama tuženog nema dokaza da su tužiocu obračunavane i isplaćivane naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Tuženi nije doneo posebnu odluku o visini troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Visina utuženih iznosa naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora utvrđena je veštačenjem.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev zaključujući da tuženi nije obračunavao i isplaćivao tužiocu tražene iznose naknade za ishranu u toku rada i regresa u spornom periodu, iz razloga što nema odgovarajući opšti akt kao instrument za realizaciju troškova za ishranu u toku rada i regresa. Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tuženog, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev nalazeći da u konkretnom slučaju nema osnova za traženu isplatu jer su tužiocu tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene tako što su uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa. Po nalaženju drugostepenog suda, naknada ovih troškova uključena je u vrednost jednog radnog sata, odnosno osnovnu zaradu tužioca, a činjenica da njihova visina nije nominalno izražena ne znači da je tuženi to pravo uskratio tužiocu, jer je slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja ugovoreno da ovi troškovi čine sastavni deo osnovne zarade. Osim toga, po shvatanju drugostepenog suda, iznos spornih troškova nije mogao biti utvrđivan na osnovu Kolektivnog ugovora kojim je poslednji put bila ugovorena njihova visina, jer isti nije bio na snazi u spornom periodu na koji se odnosi tužiočevo potraživanje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom predviđeno je Zakonom o radu. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6) koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora pravnog prethodnika tuženog („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora tako što je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. tog aneksa izmenjen je i član 61. Kolektivnog ugovora i određena vrednost radnog sata za obračun i isplatu zarade. Odredbom člana 5. stav 6. aneksa Kolektivnog ugovora propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena i vrednost troškova ishrane u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan čas. Iz ovakvog određenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Poslodavcima je počev od 01.01.2006. godine ostavljena mogućnost da svojim aktima utvrde visinu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao prava po osnovu rada priznatih zakonom. Visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi nije dostavio odluku o visini ovih naknada, pa se osnovano može zaključiti da takvu odluku nije ni doneo, ali to ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Pri tom se ne može prihvatiti da su tužiocu ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, jer tuženi nije iznose ovih naknada nominalno iskazao u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Stoga se može zaključiti da je tuženi, u pogledu isplate spornih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. S obzirom da aneks kolektivnog ugovora ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu tih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg kolektivnog ugovora. Tužilac je u ovom slučaju postavio tužbeni zahtev u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom tih parametara, zbog čega je takav tužbeni zahtev osnovan.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je primenom člana 153. i 154. ZPP i odnosi se na troškove tužioca za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 12.000,00 dinara, kao i za sudske takse za reviziju u iznosu od 11.020,00 dinara i za odluku o reviziji u iznosu od 16.530,00 dinara, na osnovu Advokatske i Taksene tarife, prema vrednosti predmeta spora.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić