Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 763/2018 od 03.09.2019. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Aleksincu P1 141/17 od 25.12.2017. godine, u stavu prvom izreke i u usvajajućem delu stava drugog izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18, u daljem tekstu ZPP) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, po osnovu zaključenog ugovora o radu broj .. od 08.06.2009. godine kao i aneksa ugovora o radu, gde je obavljao poslove zamenika poslovođe u maloprodajnom objektu MP .. „Idea” u ..., na kom radnom mestu je, između ostalog, posao tužioca bio i kontrola sprovođenja svih procedura i standarda rada poslodavca, kao i obaveza učestvovanja u procesu razvoja svih radnika u prodavnici. Početkom 2013.godine tuženi je sprovodio nagradnu igru „ Idea za bolji život“ koja se sastojala u tome da se svim kupcima čiji su računi prelazili iznos od 2.500,00 dinara izda bon od 200,00 dinara kao platežno sredstvo, kojim su mogli kupavati robu u toj vrednosti. Pre početka akcije svim zaposlenima dostavljeno je obaveštenje o načinu sprovođenja akcije sa tačno određenim obavezama kasira. Kontrolom od strane rukovodstva regionalnog prodajnog područja, utvrđeno je da se u prodajnom objektu u ... javlja veliki broj izdatih bonova, realizovanih neposredno nakon izdavanja. Nakon kontrole poslovanja od strane ovlašćene službe, utvrđeno je da zaposleni radnici na kasama ne izdaju kupcima fiskalne račune. Rešenjem tuženog broj .. od 30.04.2013. godine tužiocu je na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu i člana 107. tačak 1. Kolektivnog ugovora tuženog, otkazan ugovor o radu od 08.06.2009. godine jer je dana 16.03.2013. godine za vreme rada u drugoj smeni, za kasom na kojoj je radila zaposlena BB u maloprodajnom objektu MP .. „Idea“ u ..., u trenutku kada na kasi nije bilo ni jednog potrošača, u vremenskom intervalu od 15:46 do 15:48h tužilac dopustio zaposlenoj BB da otkuca i odštampa račun, uprkos činjenici da na kasi nije bilo potrošača, nakon čega je tužilac nepotrebno i neosnovano isti račun uzeo, zgužvao i bacio u kantu, čime je povredio radnu obavezu utvrđenu Kolektivnim ugovorom tuženog - neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih obaveza i dužnosti zbog kojih je poslodavcu nastala šteta ili mogla nastati. Tužilac je o postojanju radzloga za otkaz ugovora o radu upozoren pismenim aktom tuženog od 12.04.2013. godine koji je tužilac primio i na isto se izjasnio.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu kao nezakonito, vraćanje na rad tužioca kao i zahtev za naknadu štete u vidu isplate izgubljene zarade i regresa.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojim ponašanjem učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu.

Odredbom člana 107. tačka 1. Kolektivnog ugovora tuženog propisano je da povreda radne obaveze zbog koje poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom, u smislu člana 103. KU, je neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje radne dužnosti i obaeza zbog kojih je poslodavcu nastala šteta ili može nastati.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u radnjama tužioca stekla obeležja povrede radne obaveze, obzirom da je tužilac, zaposlen kod tuženog na radnom mestu zamenik poslovođe neblagovremeno, nesavesno i nemarno obavljao svoje poslove, čime je svojom krivicom, ponašajući se suprotno utvrđenim obavezama iz opisa svog posla izvršio povredu radne obaveze u vidu učestvovanja u nedozvoljenim radnjama za kasom - u trenutku kada na kasi nije bilo potrošača dopustio zaposlenoj BB da otkuca i odštampa račun i isti uzeo i bacio, svesno kršeći pravila i proceduru rada na kasama, što predstavlja težu povredu radne obaveze, koja je propisana opštim aktom poslodavca i koja je propisana kao otkazni razlog, zbog čega nema mesta poništaju rešenja o otkazu ugovora o radu kao nezakonitog. Ovo tim pre što je tužilac kao zamenik poslovođe bio upoznat sa svim pravilima rada kojih je dužan da se pridržava i iste primenjuje u radu, te je bio u obavezi da vodi računa da u obavljanju radnih zadataka u celom objektu, pa i na odeljenju kasa, postupa u svemu u skladu sa imperativnim zakonskim propisima i spreči svako nezakonito ponašanje zaposlenih, što je u konkretnom slučaju izostalo.

Pravilno je tuženi, shodno odredbi člana 180. stav 1. Zakona o radu sproveo postupak za utvrđenje tužiočeve odgovornosti za učinjenu povredu radne obaveze koje su mu stavljene na teret, donošenjem pismenog upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu.

Bez uticaja su na drugačiju odluku suda revizijski navodi tužioca da je tokom drugostepenog postupka došlo do pogrešne primene materijalnog prava, obzirom da tužilac više nije u radnom odnosu kod tuženog, već da je nakon donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu dana 02.11.2014. godine, zaključen sporazum o prestanku radnog odnosa, dok je dana 03.11.2014. godine tužilac zaključio nov ugovor o radu sa poslodavcem „Mercator S“ DOO, obzirom da novi ugovor koji je tužilac zaključio nije od značaja u ovom postupku za poništaj kao nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu, niti ova činjenica utiče na pravilnost i zakonitost osporenog rešenja.

Sa navedenog, nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Kako je odbijen kao neosnovan zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, to je neosnovan i zahtev za vraćanje na rad, obzirom na akcesorni karakter tog zahteva i istovremeno je i odbijen zahtev za naknadu štete zbog izgubljene zarade, shodno članu 191. stav 1. Zakona o radu.

Na osnovu odredbe člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić