Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6021/18 od 27.12.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 4563/14 od 22.02.2018. godine u delu stava prvog izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da kao hipotekarni dužnik trpi namirenje potraživanja hipotekarnog poverioca AA iz ... u iznosu od 9.315.000,00 dinara iz iznosa dobijenog sudskom javnom prodajom založene stvari i to trosobnog stana površine 84 m2 u prizemlju zgrade za kolektivno stanovanje u ulici ... broj .. u ..., sagrađen na KP .., upisano u LN .. KO ..., kao i u stavu drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je napred navedena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je obavezana tužena da kao hipotekarni dužnik trpi namirenje potraživanja hipotekarnog poverioca AA iz ... i to potraživanje ugovorne kamate na iznos od 9.315.000,00 dinara u periodu od 24.02.2011. godine do 24.02.2012. godine po kamatnoj stopi koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju i zakonske zatezne kamate na iznos od 9.315.000,00 dinara, računajući od dana pada tužene u docnju od 24.02.2012. godine do isplate iz iznosa dobijenog sudskom javnom prodajom založene stvari i to trosobnog stana površine 84 m2 u prizemlju zgrade za kolektivno stanovanje napred opisanog, dok se u preostalom delu odbija tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da kao hipotekarni dužnik trpi namirenje potraživanja hipotekarnog poverioca AA iz ... preko dosuđene ugovorne kamate na iznos glavnog duga od 9.315.000,00 dinara po kamatnoj stopi koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju do tražene ugovorne kamate kao najveće kamate koje isplaćuju poslovne banke u Beogradu na iznos glavnog duga od 9.315.000,00 dinara iz iznosa dobijenog sudskom javnom prodajom založene stvari i to napred navedenog stana, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena - protivtužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), pa je našao da revizija tužene - protivtužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, na koju se revizija neosnovano poziva. Drugih bitnih povreda odredaba parničnčog postupka iz navedene zakonske odredbe koja bi mogla predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužene – protivtužilje nema.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja parnične stranke su zaključile ugovor o zajmu Ov. br. ../11 od 23.11.2011. godine, koji za predmet ima novčani iznos od 90.000 evra u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS na dan zaključenja ugovora, na rok od godinu dana. Tim ugovorom zajmoprimac, ovde tužena – protivtužilja obavezala se da vrati dinarsku protivvrednost iznosa od 90.000 evra na dan vraćanja zajma, a najkasnije do 23.02.2012. godine, sa kamatom na primljeni iznos po najvišem kursu koji isplaćuju poslovne banke u Beogradu na dinarska sredstva oročena na godinu dana. Parnične stranke su zaključile ugovor o hipoteci overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu Ov. br. ../2011 od 23.02.2011. godine, kojim je ugovoreno da su ugovarači saglasni da je hipotekarni poverilac ovlašćen da u slučaju neispunjenja obaveze svoje potraživanje može naplatiti iz vrednosti ostvarene prodajom založene nepokretnosti i to stana broj 1 u ulici ... broj .. površine 84 m2, upisanog u LN .. KO ..., čiji je vlasnik tužena, te da je tužena dala založnu izjavu overenu pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov. br. ../2011 od 23.02.2011. godine, kojom je dala saglasnost za upis hipoteke na napred navedenom stanu u korist tužioca radi obezbeđenja založnog prava prvog reda u iznosu od 9.315.000,00 dinara, kao hipotekarnog poverioca prvog reda. Utvrđeno je da su zaključenju i overi navedenih ugovora pored tužioca, tužene, prisustvovali i svedoci VV i GG, da je nakon overe ugovora u sudu u kolima tužilac predao tuženoj iznos od 90.000 evra u novčanicama od po 500 evra, da su tome prisustvovali svedoci VV i GG. Utvrđeno je da tužena nije ispoštovala rok vraćanja zajma, da navedeni novčani iznos nije vratila tužiocu u ugovorenom roku, iako je on na to nju usmeno opomenuo.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog, a odbili kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene – protivtužilje.

Neosnovano se revizijom tužene – protivtužilje ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 557. ZOO propisano je da se ugovorom o zajmu zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Prema članu 562. stav 1. istog Zakona zajmodavac je dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta.

Kako je u provedenom postupku utvrđeno da je prava volja parničnih stranaka – ugovarača u pogledu svih bitnih elemenata ugovora definisana zaključenjem predmetnog ugovora o zajmu Ov. br. ../11 od 23.11.2011. godine na iznos od 90.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan zaključenja ugovora sa ugovorenim rokom vraćanja od godinu dana i ugovorenom kamatom, da je potraživanje tužioca obezbeđeno ugovorom o hipoteci zaključenim između parničnih stranaka dana 23.02.2011. godine sa datom založnom izjavom tužene – protivtužilje, da je tužilac svoju ugovornu obavezu izvršio tako što je na napred opisani način predao tuženoj 90.000 evra u novčanicama od po 500 evra, u prisustvu saslušanih svedoka VV i GG, a da tužena primljeni novčani iznos tužiocu – protivtuženom nije vratila u ugovorenom roku, to su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog i obavezali tuženu – protivtužilju da mu na ime duga plati dosuđeni iznos sa pripadajućom kamatom, a protivtužbeni zahtev tužene – protivtužilje odbili kao neosnovan.

Neosnovani su revizijski navodi tužene – protivtužilje da je osnov protivtužbenog zahteva utvrđenje da predmetni ugovor o zajmu od 90.000 evra predstavlja simulovani pravni posao u odnosu na stvarnu volju ugovornih strana – disimulovani pravni posao – ugovoreni zajam od 30.000 evra sa kamatom od 6% mesečno, što nižestepeni sudovi nisu cenili, već su pogrešno zaključili da je osnov protivtužbenog zahteva mana volje tužene – protivtužilje (relativna ništavost ugovora).

Odredbom člana 66. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama, ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost i da se prividnost ugovora ne može isticati prema trećem savesnom licu.

Dakle, prema članu 66. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama, ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi samo ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. Prividni, fiktivni pravni posao postoji kada je u saglasnosti sa drugom stranom ugovornicom izjava volje data samo prividno. Fiktivan posao je zaključen radi stvaranja privida, kao da je zaključen, pri čemu nije bilo stvarne namere stranaka da ugovor izazove pravna dejstva. Kao simulovan pravni posao, prividan ugovor je ništav. Nedostaje izjava volje kao bitan element svakog pravnog posla.

U konkretnom slučaju tužena – protivtužilja nije dokazala (a na njoj je bio teret dokazivanja) da je predmetni ugovor prividan – fiktivni pravni posao, jer nije dokazala da je u saglasnosti sa drugom stranom ugovornicom (tužiocem) izjava volje data samo prividno i da nije bilo stvarne namere ugovornih strana (tužioca i tužene) da predmetni ugovor proizvede pravna dejstva. Tužena – protivtužilja nije dokazala da predmetni ugovor o zajmu od 90.000 evra, kao prividan, simulovan pravni posao prikriva drugi ugovor o zajmu u iznosu od 30.000 evra, kao disimulovani pravni posao. Disumulovan pravni posao (ugovor o zajmu od 30.000 evra) mogao bi da važi samo ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost koju tužilja nije dokazala, jer taj drugi ugovor o zajmu od 30.000 evra tužena – protivtužilja nije ni zaključila sa tužiocem, zbog čega ni po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 66. i člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Sa iznetih razloga pravilan je zaključak nižestepenih sudova da zajam od 30.000 evra, koji iznos je tuženoj – protivtužilji pozajmio svedok VV, nije od uticaja na pravni odnos između tužioca – protivtuženog i tužene – protivtužilje, već je to pravni odnos između tužene i navedenog svedoka, te da je utvrđena prava volja ugovornih strana, zaključenje ugovora o zajmu u iznosu od 90.000 evra sa navedenom kamatom i rokom vraćanja, koji iznos je tužena primila od tužioca, ali mu pozajmljeni novac nije vratila u ugovorenom roku, zbog čega su ispunjeni uslovi za primenu člana 557. i 562. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci primenom člana 414. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić