Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 55/14), pa je utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika Up1 broj .. od 12.01.2005. godine tuženom je priznato pravo na naknadu dela troškova stanovanja u mesečnom iznosu od 4.650,00 dinara, odnosno 700 bodova prema vrednosti boda od 6.650,00 dinara počev od 15.09.2001. godine od kada teče isplata. Nadležni organ tužioca bio je obavezan da vrši usklađivanje vrednosti bodova po službenoj dužnosti. Tuženi je istim rešenjem obavezan da u roku od 8 dana prijavi tužiocu svaku nastalu promenu činjenica i okolnosti koje utiču na obim prava. Jedan od tih uslova je da tuženi član porodičnog domaćinstva, tada njegova supruga nemaju useljiv stan ili kuću po bilo kom osnovu. Nakon sprovedenog postupka provere osnovanosti dalje isplate ostvarenog prava, dana 13.10.2014. godine tužilac je isključio tuženog iz dalje isplate naknade dela troškova za stanovanje i rešenjem Nts br. .., UP-1 br. .. od 22.12.2016. godine tuženom je prestalo pravo na naknadu dela troškova za stanovanje. U rešenju je naznačeno da mu to pravo prestaje od 15.09.2001. godine, i konstatovano da će pitanje nepravilno isplaćenih iznosa naknada raspraviti nadležni organ tužioca u posebnom postupku. Rešenje je zasnovano na utvrđenju da tuženi nije na poziv tužioca dostavio dokaz o tome da li ispunjava uslove za korišćenje priznatog prava, jer je rešenjem Opštinskog suda u Boljevcu Po 243/00 od 27.07.2000. godine oglašen naslednikom ½ dela stambenog objekta u ..., a rešenjem o utvrđenom porezu na imovinu za 2015. godinu utvrđeno je da je tuženi poreski obveznik na kući za stanovanje od 33 m2 u ... . Rešenje je potvrđeno od strane drugostepenog organa – Fonda SOVO UP2 broj .., Nts br. .. od 20.02.2017. godine. Protiv drugostepenog rešenja tuženi je pokrenuo upravni spor, ali je presudom U 4191/17 od 08.02.2019. godine tužbeni zahtev tužioca odbijen. Tom prilikom Upravni sud je cenio i navode tuženog da on nema useljiv stan u svojini već ½ dela porodične kuće od 66 m2 u ... na kojoj je suvlasnik zajedno sa bratom i koju godinama koristi njegov brat, nalazeći da su takvi navodi bez značaja, jer je članom 2. stav 1. Pravilnika o upotrebi, uslovima i načinu korišćenja sredstava za poboljšanje materijalnog položaja korisnika vojne penzije bez stana, od značaja da li je stan useljiv, a ne da li je odgovarajući za korisnika. Ukupan iznos koji je tužilac uplatio tuženom na ime naknade dela troškova za stanovanje počev od 15.09.2001. godine do 30.09.2014. godine iznosi 1.675.853,63 dinara. Tužba protiv tuženog od strane tužioca radi sticanja bez pravnog osnova podneta je dana 09.02.2018. godine.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zathev tužioca delimično osnovan i to za potraživanje pojedinačno isplaćenih iznosa za period od januara meseca 2008. godine zaključno sa septembrom 2014. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je deo tužbenog zahteva u odnosu na isplatu za period od septembra 2001. godine zaključno sa decembrom 2007. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, odbio kao neosnovan. Pri tome, prvostepeni sud nalazi da, imajući u vidu činjenicu da je tužiocu otpao pravni osnov za naplatu dela troškova stanovanja donošenjem rešenja tužioca koje je postalo pravnosnažno, to se isti neosnovano obogatio, pa je dužan da vrati primljeni iznos i to u zadnjih 10 godina unazad od dana podnošenja tužbe. Ovo je iz razloga što je opšti rok zastarelosti prema Zakonu o obligacionim odnosima (član 371. ZOO) opredeljen na 10 godina. Obzirom da je naknadu za januar za 2008. godinu tužilac isplatio tuženom 22.02.2008. godine, a tužba je podneta 09.02.2018. godine, to je tuženi shodno članu 210. ZOO obavezan da isplati tužiocu tražene iznose sa kamatom za svaki pojedinačni mesečni iznos naknade počev od dana dospelosti pa do isplate. Potraživanje tužioca za period pre januara 2008. godine je zasterelo, shodno citiranom članu 371. ZOO.

Odlučujući o žalbi tužioca, za odbijajući deo tužbenog zahteva prvostepene presude, pravnu argumentaciju prvostepenog suda drugostepeni sud nije prihvatio. U prilog svojih pravnih argumenata drugostepeni sud nalazi da u konkretnom slučaju zastarevanje počinje da teče od 20.02.2017. godine (prvi dan posle pravnosnažnosti rešenja na osnovu kojeg je otpao osnov za isplatu tuženom sporne naknade). Tužba u ovoj parnici je podneta 09.02.2018. godine, pa zbog toga nije protekao rok od 10 godina koji je propisan članom 371. ZOO, pa tužiočevo potraživnje nije zastarelo, a njegov zahtev za vraćanje stečenog bez osnova je osnovan za ceo sporni period počev od 15.09.2001. godine do 31.09.2014. godine. Zato je usvojena žalba tužioca i u tom delu preinačena prvostepena presuda i usvojen tužbeni zahtev.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovakav pravni zaključak drugostepenog suda je neprihvatljiv. Naime, prema članu 371. ZOO propisano je da potraživanja zastarevaju za 10 godina, ako Zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Pravnosnažnošću rešenja tužioca od 22.12.2016. godine tuženom je otpao pravni osnov za naknadu dela troškova stanovanja koji su isplaćeni. Shodno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi je u obavezi da vrati primljeni iznos novca, jer mu je otpao pravni osnov da taj novac zadrži. Međutim, naznačena odredba člana 210. Zakona o obligacionim odnosima ne može se tumačiti nezavisno od citirane odredbe člana 371. ZOO koji propisuje rok zastarelosti potraživanja. Pravilno je zaključio prvostepeni sud da se desetogodišnji rok zasterelosti računa unazad počev od dana podnošenja tužbe radi sticanja bez osnova. Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 09.02.2018. godine. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da je potraživanje tužioca za izvršene isplate prema tuženom za period od 01.09.2001. godine do 31.12.2007. godine zastarela.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci u stavu jedan.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke doneta je na osnovu člana 162. stav 2. ZPP i odnosi se na troškove za stručni sastav revizije u visini od 18.000,00 dinara, za taksu za reviziju 70.086,00 dinara i odluku po reviziji 70.086,00 dinara, ukupno 158.162,00 dinara, sve shodno važećoj Advokatskoj tarifi i Zakonu o sudskim taksama.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić