Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u radnom sporu po tužbi tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Milojica Cvijović, advokat iz ..., protiv tuženog EPS Distribucija DOO iz Beograda, radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 br. 2671/19 od 07.02.2020. godine u sednici veća održanoj dana 25.03.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 br. 2671/19 od 07.02.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanim rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 br. 2671/19 od 07.02.2020. godine, ukinuta je delimična presuda Osnovnog suda u Sjenici P1 br. 54/17 od 12.04.2019. godine i odbačena kao neblagovremena tužba tužioca protiv tuženog u ovom sporu.

Protiv drugostepenog rešenja tužilac je preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitne povrede postupka učinjene pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijano rešenje na osnovu odredba člana 408. u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

Pobijano rešenje je doneto bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ovog Zakona na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se konkretno ne ukazuje na druge bitne povrede postupka kao razlog za izjavljivanje revizije po članu 407. ZPP.

Prema utvrđenim činjenicama tužilac je po više ugovora o privremenim i povremenim poslovima počev od 21.06.2011. godine kod tuženog obavljao iste poslove elektromontera-instalatera. Angažovanje tužioca kod tuženog po tom osnovu prestalo je 31.05.2014. godine. Tužilac je tužbu u predmetnom sporu podneo 24.03.2017. godine. Tužbom tužilac traži utvrđenje ništavosti ugovora o privremenim i povremenim poslovima od 21.06.2011. godine, utvrđenje da je od tog datuma kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme i obavezivanje tuženog da tužioca vrati na rad i rasporedi ga na poslove u skladu sa stručnom spremom. Tužbom je tražio i naknadu štete, ali o tužbi sa novčanim delom zahteva delimičnom presudom prvostepenog suda i pobijanim rešenjem nije odlučivano.

Kod ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu prvostepenog suda ugovori o vršenju privremenih i povremenih poslova su ništavi po članu 103. ZOO u vezi sa članom 197. stav 1. Zakona o radu, jer su protivni prinudnom propisu, budući da su ti poslovi bili sistematizovani kod tuženog, a po ugovorima sa tužiocem trajali su duže od 120 dana. U pogledu prekluzivnog roka za podnošenje tužbe, smatra da je tužilac kao neuka stranka za povredu prava iz radnog odnosa saznao iz razgovora sa advokatom neposredno pre podnošenja tužbe, pa je ista podneta u roku iz člana 195. stav 2. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu, jer smatra da je tužba u predmetnom sporu za zaštitu prava iz radnog odnosa podneta po isteku prekluzivnog roka od 60 dana od saznanja za povredu prava. To saznanje tužilac je imao najkasnije 31.05.2014. godine, kada je prestao da radi kod tuženog, pa kako je tužbu podneo dana 24.03.2017. godine, ista je neblagovremena zbog čega je tužilac izgubio pravo na sudsku zaštitu.

Revizijom se osporava stanovište drugostepenog suda. Revident smatra da pravo na isticanje ništavosti ugovora o privremenim i povremenim poslovima nije ograničeno rokom iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, jer se zasniva na odredbama članova 103. do 110. ZOO. Zahtev za vraćanje na rad i naknada štete u zavisnosti su od utvrđenja ništavosti ugovora, a ne od momenta podnošenja tužbe.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata navode revidenta kao osnovane. Tužba za utvrđenje po opštem pravilu ne zastareva, ali imajući u vidu imperativno pravilo o sudskoj zaštiti iz Zakona o radu (član 195. ZOR), rok za traženje sudske zaštite je u konkretnom slučaju protekao pre podnete tužbe, što je za posledicu imalo njen odbačaj kao neblagovremene od strane drugostepenog suda primenom člana 391. stav 2. ZPP.

Odredbom člana 195. stav 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05), propisano je pravo zaposlenog da pokrene spor pred nadležnim sudom protiv rešenja kojim mu je povređeno pravo ili kad je saznao za povredu prava. Rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (od izmena zakona „Službeni glasnik RS“, broj 75/14 taj rok je 60 dana).

Rok za pokretanje radnog spora podnošenjem tužbe sudu propisan je kao prekluzivni rok materijalnog prava, pa njegovo propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu, što ima za posledicu nemogućnost suda da o predmetu takvog spora meritorno odlučuje. Posledica propuštanja roka za podnošenje tužbe je prekluzija koja tužbu čini neblagovremenom. Poštovanje roka za podnošenje tužbe je uslov za ostvarenje sudske zaštite u radnom sporu po tužbi zaposlenog o čemu sud vodi računa po službenoj dužnosti i odbacuje tužbu kad utvrdi da je tužba podneta neblagovremeno.

Sa izloženog primenom člana 414. stav 1. u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić