Viši sud u Vranju, presudom Gž 1963/19 od 04.05.2020. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Osnovnog suda u Vranju Prr1 17/19 od 10.06.2019. godine, u stavu prvom izreke u delu kojim je obavezana tužena da plati tužilji na ime naknade imovinske štete iznos od 10.112,45 dinara i iznos od 11.767,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 01.10.2003. godine do isplate i u stavu četvrtom izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka (stav prvi izreke). Preinačio je presudu Osnovnog suda u Vranju Prr1 17/19 od 10.06.2019. godine, u stavu prvom izreke, u delu odluke o naknadi imovinske štete zbog neisplaćenih troškova parničnog postupka, tako što je obavezao tuženu da plati tužilji na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 443/09, sada I 763/17, u vidu nenaplaćenih troškova parničnog postupka u iznosu od 9.660,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 11.04.2004. godine do isplate, u roku od osam dana od dana prijema otpravka presude, dok je odbio kao neosnovan deo zahteva tužilje po navedenom osnovu od iznosa dosuđenog ovom presudom, pa do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom u iznosu od 28.980,00 dinara, odnosno za iznos od 19.320,00 dinara, sa traženom zakonskom zateznom kamatom (stav drugi izreke). Preinačio je presudu Osnovnog suda u Vranju Prr1 17/19 od 10.06.2019. godine, u stavu prvom izreke, u delu odluke o naknadi imovinske štete zbog nenaplaćenih troškova izvršenja, tako što je obavezao tuženu da plati tužilji na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 443/09, sada I 763/17, u vidu nenaplaćenih troškova izvršnog postupka po rešenju Osnovnog suda u Vranju I 443/09 od 06.03.2009. godine iznos od 2.965,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19.02.2019. godine do isplate, u roku od osam dana od dana prijema otpravka ove presude, dok je odbio kao neosnovan deo zahteva tužilje po navedenom osnovu od iznosa dosuđenog ovom presudom, pa do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom od 5.930,00 dinara, odnosno za iznos od 2.965,00 dinara, sa traženom zakonskom zateznom kamatom (stav treći izreke). Preinačio je presudu Osnovnog suda u Vranju Prr1 17/19 od 10.06.2019. godine u stavu drugom izreke, tako što je obavezao tuženu da plati tužilji na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 443/09, sada I 763/17, a u vidu nenaplaćenih troškova izvršnog postupka iz zaključka I 443/09 od 28.01.2016. godine, iznos od 3.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19.02.2019. godine do isplate, u roku od osam dana od dana prijema otpravka ove presude, dok je odbio kao neosnovan deo zahteva tužilje po navedenom osnovu za iznos od 3.000,00 dinara, sa traženom kamatom (stav četvrti izreke). Odbio je zahtev parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka (stav peti izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 49/13 – US, 74/13 – US, 55/14, 87/18 i 18/20), ocenio da revizija tužilje nije izuzetno dozvoljena.

Naime, u konkretnoj situaciji nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj reviziji, u smislu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i potrebe novog tumačenja prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao i dozvoljenost revizije na osnovu odredbe člana 413, a u vezi odredbe člana 479. stav 6. ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije dozvoljena.

Tužba je podneta 19.02.2019. godine. U uvodu prvostepene presude je navedena vrednost predmeta spora u iznosu od 50.859,45 dinara.

Prema tome, kako se u konkretnoj situaciji radi o tužbenom zahtevu koji se odnosi na novčano potraživanje koje očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, u smislu odredbi člana 468. stav 1. i 2. ZPP, to se radi o postupku u sporu male vrednosti, u kome protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija na osnovu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

Pored toga, kako je odredbom člana 467. ZPP propisano da ako odredbama ove glave nije drugačije propisano, u postupku u sporovima male vrednosti shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona, to u ovom postupku nema mesta ni primeni odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, kojom je propisano da, revizija je uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, s obzirom na to da ovaj sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj reviziji.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. i 413. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić