Odlučujući o dozvoljenosti i osnovanosti izjavljene revizije na osnovu čl. 404. i 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni zakonski uslovi da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj kao i da je revizija osnovana.

Odredbom člana 404. ZPP je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. O dozvoljenosti i osnovanosti te revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

U ovoj parnici predmet potraživanja po preinačenoj tužbi, što je prvostepeni sud dozvolio, je novčani iznos koji tužilja potražuje kao svoje ulaganje u sticanju zajedničke nepokretne imovine – kuće. Nižestepeni sudovi su delimično usvojili takav zahtev smatrajući da se radi o sporazumnoj deobi isplatom i da to novčano potraživanje ne zastareva. Ovakav stav nižestepenih sudova nije zasnovan na pravilnoj primeni materijalnog prava niti je u skladu sa ustaljenom sudskom praksom pa je zbog svega toga i odlučeno kao u stavu prvom izreke rešenja.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, ali u postupku jeste učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 200. ZPP na koju revizija ukazuje, a koja povreda je uticala na pravilnost odluke koja je doneta. Ostale povrede postupka na koje u reviziji ukazuje nisu učinjene.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su najpre šest godina živeli u vanbračnoj zajednici a potom su ...2011. godine zaključili brak u kome je rođeno troje dece, a brak je razveden ...2017. godine. Zajednička maloletna deca stranaka su poverena tužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava, a tuženi je obavezan da doprinosi njihovom zakonskom izdržavanju. Stranke su bile podstanari do 2013. godine kada su kupili kuću u ... s tim što je u kupoprodajnom ugovoru od 04.03.2013. godine tuženi naveden kao kupac nepokretnosti. U ugovoru je konstatovano da kupoprodajna cena iznosi 200.000,00 dinara i da je isplaćena u celini iako je stvarna kupoprodajna cena bila 5.000 evra s tim što je postojao i dug za komunalije u iznosu od 1.000 evra koji su prema dogovoru isplatile stranke. Na dan zaključenja ugovora tuženi je isplatio prodavcu 4.000 evra i obavezao se da će preostalih 1.000 evra isplatiti u određenom roku. Novac za kupovinu kuće obezbeđen je tako što je tužilja od svoje tetke pozajmila 2.000 evra od čega je vraćeno 500 evra i ostao je dug od 1.500 evra. Tuženi je od svog prijatelja pozajmio 1.200 evra od čega je 1.000 evra upotrebljeno radi kupovine kuće a 200 evra na ime kamate za ranije podignuti zajam, a koju pozajmicu su stranke vratile tokom trajanja braka. Tuženi je od svog prijatelja pozajmio još 2.000 evra koji je novac takođe iskorišćen za kupovinu kuće a zajam nije vraćen. Dana 04.01.2013. godine tužilja je kod banke podigla kredit u iznosu od 320.000,00 dinara koji je u vreme isplate iznosio 2.709,93 evra od čega je 2.000 evra upotrebljeno za kupovinu kuće, a ostatak za njeno renoviranje. Tužilja je kod druge banke zaključila ugovor o refinansiranju prethodnog kredita kojim joj je odobren kredit od 280.000,00 dinara sa rokom otplate od 24 meseca. Stanje duga po osnovu kredita koji je tužilja podigla i koji je kasnije refinansiran iznosi 145.543,72 dinara odnosno na dan 30.06.2017. godine 133.850,69 dinara. Tužilja je zaposlena od 2008. godine i radila je kao šivač, a tuženi je od 2010. godine bio zaposlen u preduzeću za građevinarstvo. Kada su stranke kupile kuću ona nije bila useljiva pa je tuženi izbetonirao pod, uradio odvod i dovod vode i nabavio tuš kabinu, bojler im je dala tužiljina tetka, a tužilja je kupila keramičke pločice koje je rođak tuženog postavio u kuhinji. Osim navedenih radova drugo ništa nije urađeno na kući koja je i dalje neuslovna za život. Parnične stranke su se sa decom uselile u kuću u aprilu 2013. godine, a posle razvoda tužilja je sa decom ostala u kući do 2018. godine kada se preselila u stan u ... koji je kupila od podignutog kredita. Tuženi i dalje živi u predmetnoj kući, a deca stranaka žive sa tužiljom s tim što vikende provode sa tuženim.

Tužilja je tužbom u ovoj parnici tražila da se utvrdi da je ona vlasnik predmetne kuće, s tim da se tuženi oslobodi obaveze vraćanja dugova koji su nastali u odnosu na predmetnu kuću. Prvostepeni sud je smatrao da je takva tužba neuredna, naložio je uređenje tužbe, što je tužilja delimično uradila i sud je postupao po takvoj tužbi sve do ročišta za glavnu raspravu od 30. juna 2020. godine kada je tužilja preinačila tužbu tako što je tražila isplatu iznosa od 4.000 evra po osnovu njenih ulaganja u kuću a da kuća pripadne u svojinu tuženom, na koga se inače u javnim knjigama i vodi. Iako se tuženi protivio ovom preinačenju, sud je isto dozvolio i nakon toga je odlučeno o tako postavljenom tužbenom zahtevu.

Porodični zakon u članu 177. propisuje da deobom zajedničke imovine u smislu tog zakona se smatra utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini. Deoba se može izvršiti i sporazumom supružnika po članu 179. istog zakona ali nižestepeni sudovi pogrešno nalaze da se u konkretnom slučaju može primeniti ta odredba jer se u ovom slučaju očigledno ne radi o sporazumnoj deobi. Pomenute zakonske odredbe nesumnjivo upućuju na zaključak da se kod deobe zajedničke imovine ne može isticati obligaciono potraživanje pre nego što se utvrde suvlasnički udeli stranaka u zajedničkoj imovini. S obzirom da su nižestepeni sudovi postupili na drugačiji način, to je očito prekršena pomenuta zakonska odredba koja je imperativnog karaktera. Takođe nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili ni odredbe o zastarelosti potraživanja jer je nesporno da se nezastarivost odnosi na stvarnopravno traženje a ne i na obligaciono u šta se u konkretnom slučaju potraživanje pretvorilo.

Sve su to razlozi zbog kojih su nižestepene odluke morale biti ukinute na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu sve što je napred navedeno, pa će polazeći od postavljenog tužbenog zahteva doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić