Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje ukazuje revizija.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je dana 14.10.2008. godine od pok. VV, suprugom tužilje, primio iznos od 30.000 evra uz dogovorenu isplatu kamate u visini od 2%, odnosno u iznosu od 600 evra svakog 14. u mesecu, sve do 14.03.2009. godine, kada će izvršiti povraćaj glavnice. O navedenom dugu tuženi i pravni prethodnik tužilje su sačinili priznanicu. Dana 15.06.2009. godine tuženi je vratio iznos od 23.000 evra. Kako tuženi nije imao novca da isplati kamatu za tri meseca sa tužiljom se dogovorio da na ime neisplaćene kamate napravi spomenik majci pok. VV, što je on i učinio, te isplatio iznos od 2.400 evra GG, koji je izveo radove i o čemu je sačinjena priznanica 01.09.2009. godine. Takođe, tuženi je isporučio na ime glavnog duga betonske blokove u vrednosti od 250 evra.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je doneo odluku kojom je obavezao tuženog da tužilji vrati iznos od 4.350 evra u dinarskoj protivvrednosti, s obzirom da je izvršenim isplatama tuženi vratio dug u iznosu od 26.650 evra od ukupnog duga koji iznosi 30.000 evra i to 23.000 evra po priznanici, 2.400 evra za spomenik i 250 evra za blokove, iako je spomenik po iskazu tužilje trebalo da bude izrađen u vrednosti kamate koju tuženi nije isplatio za tri meseca na iznos glavnice. Međutim, prvostepeni sud je ocenio da je u pitanju zelenaška kamata, pa je iznos od 2.400 evra dat za izradu spomenika od strane tuženog uračunao kao deo glavnog duga koji je tužilja primila i obavezao tuženog na isplatu od još 4.350 evra na ime zaostalog duga, sa kamatom od 14.03.2009. godine, kao dana dospelosti.

Drugostepeni sud je nakon otvaranja rasprave utvrdio da iz priznanica, saslušanja parničnih stranaka i pismenih dokaza, proizlazi da je tuženi od iznosa na ime pozajmice (30.000 evra), uz dogovrenu mesečnu isplatu kamate (od 2% svakog 14. u mesecu, do 14.03.2019. godine), vratio iznos od 23.000 evra i isporučio betonske blokove u vrednosti od 250 evra. Prema tome, drugostepeni sud je zaključio da je tuženi ostao dužan tužilji, iznos od 6.750 evra na ime duga. Ocenio je i da isplate izvršene na ime mesečne kamate od 600 evra u periodu od 14.10.2008. godine do 14.03.2009. godine, kao i isplate dopisane rukom, a u vezi mesečne isplate kamate od 600 evra od 14.04.2009. godine i 14.05.2009. godine, kao i iznos od 2.400 evra dat za izradu spomenika, ne utiču na utvrđenu visinu duga koji se odnosi na glavnicu, jer se iste ne mogu uračunati u glavni dug, s obzirom da tuženi tokom prvostepenog postupka nije predložio izvođenje dokaza iz kojih bi se utvrdilo da se u konkretnom slučaju radi o nedozvoljenoj kamati, odnosno zelenaškoj kamati, a imajući u vidu pravilo o teretu dokazivanja (člana 231. stav 3. ZPP). Neisplaćeni deo duga tuženog prema tužilji po oceni drugostepenog suda iznosi 6.750 evra, ali kako je tužilja svoj zahtev smanjila na iznos od 4.350 evra (u toku drugostepenog postupka, koji je dosuđen i prvostepenom presudom), to je obavezao tuženog na isplatu navedenog iznosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a suprotno navodima revizije pravilno je u pobijanoj odluci primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim poslovima, propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.

Odredbom člana 231. Zakona o parničnom postupku, propisano je da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravilo o teretu dokazivanja (stav 1.). Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (stav 2.). Stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (stav 3.).

U konkretnom slučaju, imajući u vidu da su pokojni suprug tužilje i tuženi zaključili ugovor o zajmu u iznosu od 30.000 evra, u smislu odredbe člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, te da je tuženi na ime glavnog duga tužilji vratio iznos od 23.250 evra kako je utvrđeno iz priznanice (23.000 evra), kao i 250 evra u vrednosti blokova, pravilno je pobijanom odlukom utvrđeno da dug tuženog prema tužilji iznosi 6.750 evra, s tim što je tužilja smanjila svoje potraživanje na 4.350 evra. Naime, tuženi je od pravnog prethodnika tužilje pozajmio navedeni iznos i obavezao se da će dug vratiti uz isplatu mesečne kamate od 2% do 14.03.2019. godine. Kako tuženi tokom postupka primenom pravila o teretu dokazivanja nije pružio dokaze da je pozajmljeni iznos u celosti vratio, to je primenom materijalnog prava iz člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, osnovan tužbeni zahtev tužilje, sa kamatom od dospelosti obaveze do isplate.

Suprotno navodima revizije, pravilno je primenjena odredba o teretu dokazivanja (član 231. Zakona o obligacionim odnosima), jer tuženi tokom postupka nije dokazao da se u konkretnom slučaju radi o zelenaškoj kamati, imajući u vidu da se sa istom saglasio, pa isplaćeni iznosi na ime kamate nisu mogli biti uračunati u glavni dug kako je pravilno zaključeno u pobijanoj odluci.

Ostalim navodima revizije tuženi pobija pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski navod imajući u vidu odredbu člana 407. Zakona o parničnom postupku, pa ih ovaj sud nije ni cenio.

Sa izloženog, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odbijen je zahtev tuženog za nakandu troškova postupka po reviziji, imajući u vidu da po ovom pravnom leku tuženi nije uspeo, pa je doneta odluka kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 165. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić