Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženog „Philip Morris Operations“ a.d. Niš, koga zastupa Nebojša Stanković, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3231/2019 od 23.09.2019. godine, na sednici održanoj 24.02.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 3231/2019 od 23.09.2019. godine u obavezujućem delu kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev i odlučeno o troškovima postupka i spisi predmeta vraćaju drugostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P 709/18 od 01.03.2019. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da na ime naknade štete za 2004. godinu, isplati tužiocu iznos od 1.536.702,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 01.03.2019. godine do konačne isplate, dok je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate od dana veštačenja do dana presuđenja. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 398.717,02 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3231/2019 od 23.9.2019. godine, ukinuta je prvostepena presuda i presuđeno tako što je obavezan tuženi da tužiocu, na ime naknade štete za 2004. godinu, plati iznos 482.279,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 01.03.2019. godine do konačne isplate, dok je za veći iznos od dosuđenog do traženog iznosa od 1.536.702,00 dinara, kao i za dosuđenje kamate počev od 26.11.2016. godine do 01.03.2019. godine, tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Obavezan je tuženi da tužiocu na ime parničnih troškova isplati 218.400,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim 2004. godine zaključio jednogodišnji ugovor o proizvodnji i isporuci sirovog duvana, po kome je obaveza tužioca bila da na 13 hektara rasadi 290.000 strukova duvana i proizvede 23.400 kg duvana. Tužilac je rasadio 258.720 strukova duvana i proizveo 18.867 kg duvana, a predao 17.604 kg duvana. Obaveza tuženog bila je da tužiocu pruži stručna uputstva vezana za proizvodnju i zaštitu sirovog duvana u listu i pripreme duvana za predaju, kao i da ga pravovremeno obezbedi semenom, hemijskim sredstvima, repromaterijalom i da finansira energente. Tuženi je predao tužiocu za sadnju duvan tipa „Virdžinija“ sorte NC-55 i Heveši 9. Za seme sorte NC-55 Ministarstvo poljoprivrede i vodoprivrede donelo je rešenje kojim se odobrava u 2004. godini ispitivanje u proizvodnim ogledima duvana. Veštak poljoprivredne struke dao je svoj nalaz i mišljenje, kao i dopunske nalaze, u dve varijante. Po prvoj varijanti obračunao je naknadu štete prema obavezama iz ugovora u pogledu površine na kojoj će se saditi duvan, broja strukova duvana koje je tužilac trebao da zasadi, kao i razlike između količine duvana koje je po ugovoru trebao da preda i predate količine, tako da je visina štete 1.536.702,00 dinara, jer je manje predato 5.796 kg duvana. Po drugoj varijanti, veštak je utvrdio visinu štete imajući u vidu rasađeni i izbrojani broj od 258.720 strukova duvana, koji je zapisnički konstatovan na terenu, razliku u količini duvana koja je prema tom broju strukova mogla da se proizvede i koju je predao, po kojoj je on manje predao 1.830 kg, a što iznosi 482.279,00 dinara. Prema tabelarnim prikazima u spisima i izjavama predstavnika tuženog i reonskog instruktora, tužiocu su predate dve vrste semena Virdžinija, kako NC-55 tako i Heveši 9, koje je bilo deklarisano, dok je tužilac tvrdio da je dobio samo seme NC- 55 koje nije bilo deklarisano, a uvezeno je iz Brazila. Zbog bolesti stabljika koje je zasadio morao je da izvrši uklanjanje obolelih biljaka, zbog čega je predao manju količinu duvana od planirane u čemu se sastoji i šteta koju je pretrpeo u visini koja je utvrđena veštačenjem. Tužilac se tuženom nakon uočavanja bolesti biljaka nije obraćao sa ovim primedbama niti tražio pomoć oko rešavanja problema. Na izbrojani broj strukova je primio i avans premije za tu godinu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tuženi, u konkretnom slučaju, kod setve duvana za koju je trebao koristiti isključivo selekcionisano i deklarisano seme, koje obezbeđuje organizacija koja vrši ugovaranje proizvodnje duvana, davanjem semena koje nije deklarisano, postupao suprotno Zakonu o zaštiti bilja i Zakonu o duvanu zbog čega je odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo shodno članu 154. ZOO. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u pogledu visine pretrpljene štete, nalazeći da šteta koju je tužilac pretrpeo odgovara manje proizvedenoj količini duvana u odnosu na broj rasađenih i izbrojanih biljaka očekivane količine proizvedenog duvana na osnovu tog broja biljaka i predatog i otkupljenog duvana, usvajajući varijantu veštaka kojim je obračunata razlika između proizvedene i predate količine duvana i utvrđenog iznosa za tu razliku, sa kamatom od dana presuđenja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda činjenično stanje je nepotpuno utvrđeno, na šta se osnovano ukazuje i u reviziji.

Drugostepeni sud je u konkretnoj činjenično pravnoj situaciji pravilno primenio citirane odredbe Zakona o zaštiti bilja i Zakona o duvanu, koje se odnose na proizvodnju duvana i prava i obaveze koje proizlaze iz tih odredbi, a koje su između ostalog i navedene u ugovoru o proizvodnji i isporuci sirovog duvana zaključenom između stranaka, kao i odredbe Zakona o obligacionim odnosima, kojima je propisana odgovornost za štetu koja je pričinjena nekom licu. Međutim, s obzirom da je predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici, naknada štete u visini izgubljene dobiti, pored citirane odredbe člana 154. ZOO, na koju su se pozvali sudovi, bilo je nužno primeniti i odredbu člana 192. ZOO, kojom je definisan institut podeljene odgovornosti. Naime, radi donošenja pravilne odluke o tužbenom zahtevu u smislu navedenih odredbi bilo je potrebno da se utvrdi da li je tužilac, eventualnim obraćanjem tuženom i prigovaranjem da seme ima nedostatke, mogao da smanji pričinjenu štetu u vidu izmakle dobiti, s obzirom da stoji i obaveza tuženog da tužiocu, kao proizvođaču, pruži odgovarajuću stručnu pomoć. Iz razloga pobijane presude se za sada ne može zaključiti da li je uzrok nastale štete u činjenici da je tuženi isporučio tužiocu nekvalitetno seme, te da zbog toga tužilac nije mogao da isporuči tuženom odgovarajuću količinu duvana, čime je umanjio svoje prihode, kao i da li na strani tužioca postoje propusti koji su doveli do umanjenog prihoda, na šta je tuženi u toku postupka ukazivao, s tim što svako od stranaka ima obavezu da te svoje tvrdnje i dokaže. Osim navedenog, drugostepeni sud je propustio da ceni istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete, od strane tuženog, od čega takođe zavisi odluka u ovoj parnici.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić