Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3040/2019 od 14.05.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog i to tužilac AA na radnom mestu radnik na ..., a tužilac BB na radnom mestu radnik na ... . Tuženi je 03.04.2015. godine doneo Odluku o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojom je između ostalog za radno mesto radnik na ... broj izvršilaca smanjen sa 5 na 4, dok je radno mesto radnik na ... ukinuto. Dana 06.04.2015. godine tuženi je doneo Uputstvo sa kriterijumima za ocenu rezultata rada zaposlenih, a nadležna služba tuženog je izradila obrazac za ocenjivanje zaposlenih. Predlog programa za rešavanje viška zaposlenih usvojen je 15.04.2015. godine i isti je dostavljen na mišljenje Nacionalnoj službi za zapošljavanje i sindikalnim organizacijama kod tuženog, a nakon dobijanja njihovih izjašnjenja tuženi je 08.05.2015. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih, kojim je pored ostalog predvideo i kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, a koji su isti kao i kriterijumi u navedenom uputstvu. Tuženi je sproveo postupak ocenjivanja rada zaposlenih i sačinio listu zaposlenih koji predstavljaju višak, među kojima su i tužioci. Zaposleni su ocenjeni na osnovu donetih kriterijuma iizvršeno je njihovo rangiranje po bodovima, a tužilac AA je bio zaposleni sa najamnjim brojem bodova na radnom mestu radnik na ... . On nije prigovarao postupku ocenjivanja i ostvarenom broju bodova.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja,nižestepeni sudovi su zaključili da je tuženi sproveo postupak proglašenja zaposlenih tehnološkim viškom na način koji nije u skladu sa odredbama Zakona o radu. Ovo iz razloga što je pre donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih i usvajanja preciznih kriterijuma (08.05.2015. godine), proglasio tužioce tehnološkim viškom i doneo osporena rešenja. Pri tom imali su u vidu da su primenjenikriterijumi doneti u Uputstvu od 06.04.2015. godine, ali da su ušli u program rešavanja viška zaposlenih tek 08.05.2015. godine, odnosno nakon što su tužioci već bili ocenjeni. Iz ovih razloga sudovisu usvojili tužbene zahteve tužilaca i poništili navedena rešenja kao nezakonita.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pogrešno su nižestepeni sudovi zaključili da postoji nedostatak u proceduri otkaza koji doneta rešenja o otkazu ugovora o radu tužilaca čini nezakonitim.Sudovi smatraju da se nedostatak ogleda u činjenici da sutužioci proglašeni tehnološkim viškom pre donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih i usvajanja preciznih kriterijuma.

Ovako stanovište nižestepenih sudova se ne može prihvatiti, jer Program rešavanja viška zaposlenih nema značenje opšteg pravnog akta, s obzirom da se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već on predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba. Da bi procedura donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu bila zakonita program rešavanja viška zaposlenih mora biti donet pre donošenja pojedinačnih rešenja o otkazu ugovora o radu, dok bi nezakonitost postupka koji je prethodio otkazu postojala u slučaju da su tužiocima otkazani ugovori o radu pre donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih, što ovde nije bio slučaj. Naime, u konkretnom slučaju, rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocima doneta su 27.05.2015. i 23.06.2015. godine, znači nakon što je doneo i na oglasnoj tabli objavio Program rešavanja viška zaposlenih, koji kao pojedinačni pravni akt poslodavca stupa na snagu danom donošenja.Takođe, na zakonitost spornih rešenja ne utiče što je tuženi postupak ocenjivanja sproveo pre nego što je Program (u kome su sadržani kriterijumi) stupio na snagu kod činjenice da su kriterijumi primenjeni prilikom ocenjivanja zaposlenih iz uputstva od 06.04.2015. godine identični onim koji su predviđeni programom.

Naime, tužiocima su otkazani ugovori o radu zbog prestanka potrebe za njihovim radom, primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 ... 13/17), kojim je propisano da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

U konkretnom slučaju, kod tuženog je zbog tehnoloških i organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem poslova radnih mesta koje su tužioci obavljali, zbog čega je radno mesto tužioca BB ukinuto, a tuženi u svojstvu poslodavca nije imao mogućnosti da ga rasporedi na poslove drugih radnih mesta, a u odnosu na radno mesto tužioca AA, izmenom Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta smanjen je broj izvršilaca, te na osnovu rezultata ocenjivanja zaposlenih izvršeno je njegovo rangiranje po bodovima, po kojem je tužilac bio sa najmanjim brojem bodova na svom radnom mestu.

Imajući u vidu da je tužilac AA ocenjen prema kriterijumima koji su predviđeni u upustvu za ocenjivanje zaposlenih od 06.04.2015. godine, da je na osnovu tih kriterijuma sastavljena i lista zaposlenih koji predstavljaju višak, da su identični kriterijumi uneti u Program, koji je donet 08.05.2015. godine i koji je objavljen,dok je radno mesto tužioca BB ukinuto i nije bilo mogućnosti da se rasporedi na drugo radno mesto, a da su rešenja tužilaca doneta 27.05.2015. godine, odnosno 23.06.2015. godine, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da su doneta rešenja nezakonita, jer je tuženi tokom donošenja istih povredio proceduru.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u stavu drugom izreke, doneta je primenom člana 165. u vezi člana 153. i 154. ZPP. Na osnovu navedenih odredbi tužioci su dužni da tuženom naknade parnične troškove u ukupnom od 360.000,00 dinara,i to: za sastav odgovora na tužbu iznos od 16.500,00 dinara, za zastupanje na deset održanih ročišta iznos od po 18.000,00 dinara i deset neodržanih ročišta iznos od po 9.750,00 dinara, za sastav žalbe i revizije iznos od po 33.000,00 dinara,u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12...99/20)

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić